Medicinski stručnjaci i teoretičari umetnosti nedano su se okupili u Njujorku povodom proslave stote godišnjice otkrića Alchajmerove bolesti, neizlečivog oboljenja mozga koje postepeno razara memoriju obolelih. Izmedju ostalog, raspravljano je o ulozi umetnosti u boljem razumevanju te bolesti.
Postepeno gubljenje razuma, takozvana demencija, nekada je smatrana normalnim sastavnim delom starenja, ali sada se zna da je to zapravo bolest. Nazvana po doktoru Alojzu Alchajmeru, koji ju je identifikovao 1906. godine, ta bolest zapravo izaziva gubljenje memorije, zbog čega oboleli gube sposobnost komunikacije i obavljanja svakodnevnih funkcija. Procenjuje se da u Americi ima oko 4 miliona obolelih. Predavači na pomenutom skupu, u Njujorku, diskutovali su rad slikara Vilijama Utermolena, koji i sam boluje od Alchajmerove bolesti. Od 1995. godine, kada je utvrdjena dijagnoza, do 2000. Utermolen je slikao autoportrete u ulju i olovci, za koje vlasnik galerije, Kris Boikos, kaže da predstavljaju vizuelnu dokumentaciju o postepenom gubljenju odredjenih funkcija:
”Iz tih portreta možemo da naučimo mnogo o tome šta oboleli misle o bolesti i kako vide sebe - što je neobično, jer većina obolelih nisu u stanju da se verbalno izražavaju.“
U nizu autoportreta Utermolen postepeno oščezava sa platna. Slike su sve primitivnije, sve manje imaju jasne obrise lica, a boje su sve redje i slabije. Boikos kaže da bi te slike trebalo da vidi što više ljudi jer predstavljaju alternativu medicinskoj slici napredovanja bolesti:
”Mislim da je važno da se ove slike prikažu što široj publici jer pružaju neposredniju, psihološko-emocionalnu sliku bolesti i pokazuju da oboleli ipak zadržava emocionalne funkcije. Mislim da te slike pružaju jedno veoma humano iskustvo.“
Doktor Brus Miler, koji je studirao umetničku kreativnost ljudi obolelih od moždanih bolesti kaže da - kako Alchajmerova bolest napada verbalne funkcije - pacijenti pokazuju sklonost da se izražavaju vizuelno. On kaže da je primer slikara Utermolena sreo kod mnogih pacijenata:
”Mislim da ova priča pokazuje ono što se dešava mnogima obolelim od Alchajmerove bolesti, a to je da u njima još ima života, razuma i kreativnosti i da ljudi izražavaju ono šta mogu, sredstvima koja su im preostala.“
Neki lekari smatraju da je umetnost način da oboleli od Alchajmerove bolesti komuniciraju sa okolinom i da ta komunikacija pomaže lekarima i članovima porodica da bolje razumeju kako bolest napada mozak i kako pacijenti vide sebe.