Jedinstveni objekat u Sent Luisu u Mizuriju, sada pruža posetiocima šansu da odjednom vide hiljade leptira. Vodimo vas u Kuću leptira «Sofija Em Saks», u kojoj leptiri lete svuda oko posetilaca.
Egzotični leptiri iz Kostarike, Malezije, Kenije i svih delova sveta, mogu se videti u Kući leptira u Botaničkoj bašti države Mizuri, u kojoj je direktor Džozef Norton.
«Imamo više od 60 vrsta tropskih leptira, a 1200 do 1500leti u svakom trenutku. Donosimo 52 hiljade leptira godišnje iz farmi tropskih leptira koje isto tako doprinose njihovom opstanku», kaže Norton.
Kristalna palata površine gotovo 750 kvadratnih metara, sagrađena je od 646 komada stakla. Ventilacija i vlažnost se neprekidno podešavaju, da bi se održali odgovarajući uslovi. Kustos Mark Diring je diplomirao lepidopterologiju, nauku o leptirima i moljcima i sada o tome poučava druge, što smatra savršenim poslom. On objašnjava da briljantne boje leptira imaju izuzetno važnu funkciju.
«Leptiri se međusobno prepoznaju po boji. Imaju veoma dobar vid. Mogu da vide ceo spektar što mi ne možemo, uključujući i neke segmente infracrvenog i ultraljubičastog. Prema tome, oni možda imaju bolji vid od mene ili vas. Prepoznaju se prema boji, koja im pomaže da pronađu parnjaka», kaže Diring.
Boje i šare su i oblik kamuflaže. Ako ne gledaju izbliza, mnogi bi teško videli leptira na ovom stablu. Utapajući se u ambijent, leptiri se štite od neprijatelja. Koliko god da su lepi, leptiri se ne rađaju sa krilima i Diring kaže da izgleda kao da znaju da su lepota i sam život, kratkotrajni.
«Većina odraslih tropskih leptira živi svega dve do tri nedelje. Njihov životni vek kao odraslog insekta je veoma kratak. A ceo životni ciklus, od jajeta preko gusenice i lutke – do odraslog leptira, mogao bi da potraje dva meseca», kaže Diring.
Četiri etape razvoja leptira su takozvane metamorfoze, što je, kako objašnjava Diring, serija razvojnih koraka kroz koju prolazi jedan insekt.
«Ovaj leptir je već prošao kroz fazu lutke, tako da je ostala opna. Ovaj se još nije izlegao. A ovaj ovde se izlegao upravo jutros», objašnjava kustos.
Posle izleganja, leptiri prijanjaju uz leptirovu lutku zbog hemolimfe, supstance nalik na krv koja treba da im napuni telo i krila. U roku od nekoliko sati, tanušna, vlažna i zgužvana krila postaju puna, suva, spremna za let. «Prugasti narandžasti» leptir, «Plavi morfo», «Pirinčana hartija», «Julija», to su samo neke od egzotičnih vrsta u Kući leptira. Diring kaže da i biljke u paviljonu predstavljaju prirodno stanište za leptire.
«Ovde u paviljonu ima mnogo zelenila. Mnoge od tih biljki su tu iz različitih razloga, a među njima je i jedan zaista čvrst razlog. To su leptiri. Ovi cvetovi proizvode šećeru vodu koja je uslov za opstanak mnogih leptira.To je ono što naši leptiri u stvari jedu», kaže Diring.
Posetioce svih uzrasta koji dolaze u Kuću leptira na ulazu dočekuje skulptura Monarha, teška 11 tona.