Tvrdnja Severne Koreje da je testirala nuklearno oružje pojačale su višedecenijsku tenziju Vašingtona i Pjongjana. Pre godinu dana, dopisnik Glasa Amerike Luis Ramirez dobio je dozvolu da poseti komunističku državu, gde je zatekao autoritarni režim koji SAD predstavlja kao moćnog i agresivnog neprijatelja.
Ramirez je sada razgovarao sa analitičarima koji smatraju da je cilj takve politike da se legitimizuje vladavina Kim Džong Ila, u zemlji uništenoj zbog loše uprave. Od samog rodjenja, Severnokorejce uče da mrze SAD, da ih se plaše i da im ne veruju. Takvo raspoloženje ogleda se i u rečima kustosa ratnog muzeja Pjongjanga, koja kaže da njena zemlja s razlogom retko dopušta Amerikancima da je posete.
«Ne možemo da verujemo Amerikancima zato što nam nanose ogromnu štetu. Oni su upali u našu zemlju i ubili ljude, oni pucaju i pljačkaju i loše se ponašaju. Zato ne možemo da im verujemo, i ne možemo da im puštamo da ulaze u zemlju»
Kustos je prošlog oktobra provela malu grupu američkih novinara kroz muzej, ukazujući na eksponate kojima se tvrdi da su SAD započele Korejski rat i upotrebile biološko oružje – dve optužbe koje istoričari van Severne Koreje opisuju kao izmišljotinu, nepotkrepljenu nezavisnim činjenicama.
No, budući da Pjongjang brani svaki pristup spoljnim informacijama, Severnokorejci veruju ono što čitaju u svojim udžbenicima istorije. Analitičari, kao što je Robert Ros sa Bostonskog univerzieta, kažu da vlada Kim Džong Ila smatra da je promovisanje anti-američkog raspoloženja neophodno za nacionalno jedinstvo. Ros kaže da je to jasno na osnovu stalne medijske propagande, i izdvajanja iz skromnog budžeta Koreje za održavanje velike armije, što se pravda mogućnošću napada neprijatelja iz hladnog rata – SAD.
«Verujem da vlada misli da nema izbora. Budući da Severna Koreja sve kontroliše, ona lako može da proizvede neprijatelja čim to poželi».
Analitičari smatraju da je režim dobio novu priliku da Ameriku prikaže kao neprijatelja kada je predsednik Buš 2002. nazvao Severnu Koreju delom «osovine zla». Od tada, Pjongjang, tvrdi da razvija nuklearno oružje iz straha od američkog napada, iako je Buš u više navrata istakao da SAD nemaju nameru da napadnu Severnu Koreju. U takva uveravanja ne veruje potpukovnik severno-korejske armije Kim Gvan Gil, koji je rasporedjen na demarkacionoj liniji koja razdvaja Severnu i Južnu Koreju.
«Mi moramo da se odbranimo. Ako SAD nastave sa neprijateljskom politikom prema našoj zemlji, moramo da se pripremimo za obračun sa njima, i treba da ustostručimo svoju odbranu»
Iako Severnokorejci nemaju jasnu definiciju «neprijateljske politike», ona se često odnosi na gnev Pjongjanga zbog prisustva više od 30,000 američkih vojnika na Korejskom poluostrvu, stacioniranih od kraja Korejskog rata 1953. Oni su tu ostali na zahtev Južne Koreje, što je činjenica koju severnokorejski zvaničnici ne priznaju.
Uprkos zvaničnom negativnom stavu prema Amerikancima, neki od Severnokorejaca kojima je dozvoljeno da razgovaraju sa američkim novinarima rekli su da bi voleli da jednom posete SAD. Neki su privatno izjavili da se dive američkoj ekonomskoj moći i tehnološkim inovacijama kao što je Internet – kome većina Severnokorejaca nema pristup. Malobrojni dobijaju letimičan pogled na američki život preko krijumčarenih filmova i drugih informacija. I elita po svemu sudeći ima pristup američkim filmovima jer se za Kim Džong Ila veruje da je – pravi filmofil.
Tako je, na kraju putovanja američkih reportera, grupa pristalica severnokorejske vlade otpevala melodiju iz američkog filma Titanik.