Potpredsednik vašingtonskog Institutg za mir i direktor Balkanske inicijative, Daniel Server, smatra da je poseta predsednika Srbije Borisa Tadića SAD protekla vrlo dobro, da je predsednik Tadić primljen prijateljski, i da je potpisivanje “Sporazuma o statusu snaga” bilo od posebnog značaja. Kolega Branko Mikašinović je razgovarao sa Danijelom Serverom.
Glas Amerike: Da li poseta predsednika Tadića predstavlja prekretnicu u opštem unapredjenju odnosa izmedju SAD i Srbije?
Server: Voleo bi da mogu da kažem “da”. U svakom slučaju, Vašington nudi Srbiji strateško partnerstvo. Da bi se to ostvarilo, Srbija mora rešiti dva pitanja: prvo je hapšenje i ekstradicija Ratka Mladića, a drugo je da se putem pregovora postigne rešenje o budućem statusu Kosova. Medjutim, ja ne vidim kako će se jedno ili drugo pitanje rešiti u doglednoj budućnosti.
Glas Amerike: Predsednik Tadić je ukazao tokom posete Vašingtonu da bi nezavisnost Kosova ”stvorila opasan presedan za Balkan i drugde” i potvrdio zvanični stav Beograda o ”najvećem stepenu autonomije Kosova, ali ne i nezavisnosti.”
Server: On je u pravu. Nezavisnost Kosova bi mogla da stvori opasan presedan, ali ne ako se takav status postigne pregovorima. Problem sa stavom maksimalne autonomije jeste što niko ne zna šta to znači. Beograd nije jasno obrazložio o kakvoj samoupravi je reč i ko bi zastupao kosovske Albance na medjunrodnom planu. Beograd ne želi da ih predstavlja na tom planu, ali ne želi ni da oni sami predstavljaju sebe. To nije rešenje, već problem.
Glas Amerike: Dva američka kongresmena, Den Brton i Džo Vilson, nedavno su ukazali u svom komentaru u ”Vašington Tajmsu” da ”odluka o konačnom statusu Kosova mora biti kompromis prihvatljiv i Srbima i kosovskim Albancima.“ Da li je to ostvarljivo?
Server: Vidim neznatnu mogućnost takvog kompromisa. Beograd se pridržava vrlo, vrlo čvrstog stava za održavanje suverniteta nad Kosovom. Ne vidim nikakav znak kompormisa Beograda. Što se tiče kosovskih Albanaca, ni oni ne pokazuju spremnost za kompomis u pogledu nezavisnosti, ali vidim kompromisne signale u vezi sa zaštitom srpskih crkava, manastira, spomenika i tome slično. Ukoliko ni jedna strana ne odustane od svoje pozicije, ne vidim mogućnost postizanja sporazuma putem pregovora.
Glas Amerike: Kako bi ultimativno medjunarodna zajednica mogla da reaguje na čvrste stavove dve strane?
Server: Niko nije zadovoljan time. Amerikanci, bez sumnje, nastoje da ubede srpsku stranu da bude fleksibilnija, mada ta dilpomatska nastojanja, ohrabrenja i podsticaji, uključujući potpisivanje” Sporazuma o stanju oružanih snaga” nisu pokazali nikakave pozitivne rezultate.
Glas Amerike: Ako medunarodna zajednica odluči da nametne rešenje, da li je to i kako ostvarljivo?
Server: Svaki mehanizam za nametanje rešenja, pa i postizanje rešenja putem pregovora, zahtevaće novu rezoluciju Saveta bezbednosti UN. Mislim da bi rezolucija mogla da bude prihvaćena uprkos mogućim zamerkma Beograda i Prištine. Medjutim, Beograd ima prednost, posebno u pogledu akvitnih diplomatskih odnosa sa Moskvom, koja u ovom momentu podržava stav Beograda. Ali, Srbija ne može zauvek računati na pomoć Rusije. U odredjenom momentu, Amerikanci i Evropljani će, na neki način, pridobiti Rusiju da usvoji rezoluciju. Nametanje rešenja je moguće ali će biti potrebno da Amerikanci i Evropljani plate odredjenu cenu Moskvi. Mislim da će oni tokom vremena to moći da ostvare.