Nacionalni Muzej ukrasnog metala u Memfisu u Tenesiju, posvećen je konzervaciji i unapređenju radova od metala. Memfis je mesto u kojem su kovači postali sinonim za umetnike i u kojem se izrada predmeta od metala smatra vrstom umetnosti.
Nacionalni Muzej ukrasnog metala nalazi se na grebenu sa kojeg se pruža pogled na krivudavi tok Misisipija kroz južni deo Memfisa. To je izuzetno mesto za posmatranje zalaska sunca, na kojem se direktor uzeja, Džim Valas, zadržava i posle radnog vremena.
«To je kao da živite na najlepšem mestu na svetu i svakodnevno imate veličanstveni zalazak. Posle desetak godina, više ga ne biste ni primećivali, ni cenili», kaže 58-ogodišnji Valas, objašnjavajući da ga je samo naivnost dovela na direktorski položaj pre gotovo 30 godina, kada je bio kovač u Koloradu.
Ništa nije znao o muzejima. Planirao je da ostane svega nekoliko godina. Međutim, otada tu živi i radi, razvijajući muzej od skromnih početaka do njegovog sadašnjeg oblika.
Muzej se nalazi na parceli veličine 1,2 hektara na kojoj je nekada bila Marinska bolnica. Kada je bolnica napuštena, grad je 1978. iznajmio celo imanje za 1 dolar godišnje petorici lokalnih metalaca koji su hteli da osnuju muzej.
Veličanstvena Jubilarna kapija, iskovana od čelika i lima, crne boje sa pozlaćenim listovima, rad je gotovo dve stotine metalaca. Kroz nju se ulazi u raskošnu muzejsku baštu ispunjenu radovima od metala.
«Jedna od stvari u vezi sa metalom jeste da je to toliko drevan materijal koji je čovek godinama koristio u svim mogućim oblicima, pri čemu je gvožđe u nekim vidovima počelo da se koristi skorije», kaže Valas.
Muzej u stalnoj kolekciji ima više od tri hiljade predmeta. Neki su stari pola milenijuma. Muzejska zbirka obuhvata predmete od srebrnog nakita i bakarnih posuda do raspeća od kovanog gvožđa. Valas kaže da je gvožđe i dalje glavni metal zahvaljujući tome što se svima dopada i što se koristi kao materijal i za alatke i za složena umetnička dela.
Suprotno miru galerije, kovačnica je žarište aktivnosti i zvukova. Kovači sa sigurnosnim naočarima, u kožnim keceljama, kuju odlivke u usijanoj atmosferi. Pored kovačnice je livnica u kojoj se gvožđe topi i izliva u kalupe. Zaposleni u muzeju takođe drže časove osnova kovanja i topljenja metala – metalcima, ali i drugima koji su zainteresovani, a jedan od instruktora u radionici je i Vejn.
«Veliki deo onoga što danas radimo obuhvata učenje različitih načina kontrolisanja oštro savijenih uglova i podešavanja razmaka između njih…», kaže Vejn, a jedan od učenika objašnjava da mu je «veliko zadovoljstvo da dođe i uči kako se sve to radi».
«Kada završite neku stvar i ona zaista dobro izgleda, možete time da se ponosite zauvek, jer je to čelik koji ima večnu trajnost», kaže ovaj polaznik kursa.
Vilijam Prajs je umetnik koji radi u metalu.
«Većina kovača je tradicionalno izrađivala predmete koji su bili utilitarni… tako da imate kovača koji je bio naviknut na neophodnosti svakodnevnog života, a sada je to više luksuz, kao i većina umetničkih predmeta», kaže Prajs.
Ali poput tradicionalnih kovača, Prajs obrađuje materijal na isti način i dobija podjednako zadovoljstvo od svog rada.
«Kada uzmete čelik, nešto što se oduvek smatralo istinski krutim i čvrstim i zagrejete ga do tačke u kojoj možete lako da ga obrađujete sopstvenim rukama i alatkama, u tome zaista ima prilično zadovoljstva», kaže Prajs.
Metalstvo kao zanat su u priličnoj meri potisnule kovnice i livnice opremljene mašinama. Ali kao umetnička forma, posebno kao dekorativna umetnost u metalu, ono doživljava preporod od 1970-ih.
«Kada komad obrađenog metala ili drveta ili stakla, od zanatskog postaje umetničko delo?», pita se direktor ovog muzeja.
Do toga verovatno dolazi smanjivanjem funkcionalnosti, kada čajnik prestane da bude isključivo posuda za sipanje čaja. Ili kada ovi mladi metalci počnu da se osećaju više kao umetnici, nego zanatlije.
