Prošlo je gotovo 15 godina od kako su SAD pokrenule program za zaštitu najvećeg arsenala nuklearnog oružja na svetu – onog u Rusiji.
Medjutim, analitičari upozoravaju da se realizacija programa odvija veoma sporo, a to pitanje polako silazi sa dnevnog reda obe države... što znači da je više od polovine ruskog nuklearnog arsenala izloženo riziku potencijalnog terorističkog napada. .
Stručnjaci se slažu da je jedna od najozbiljnijih pretnji današnjice mogućnost da teroristi detoniraju nuklearnu bombu u velikom gradu. Rusija danas poseduje oko 16,000 nuklearnih bojevih glava i 600 tona nuklearnog materijala, što je čini izuzetno pogodnom za izvor materijala za proizvodnju takve bombe.
Potrebna je sasvim mala količina nuklearnog materijala da se sastavi takozvana «prljava bomba». U Rusiji je poslednjih godina zabeleženo nekoliko desetina slučajeva krijumčarenja nuklearnog i radiološkog materijala – uprkos medjunarodnim naporima da se zaštiti ruski nuklearni arsenal.
Robert Berls, viši savetnik za ruske programe u Inicijativi za borbu protiv nuklearne pretnje kaže da samo deo ruskih nuklearki ima potrebno obezbedjenje.
«Rusija ima najveće zalihe materijala koji se može upotrebiti za proizvodnju oružja, dovoljno za izmedju 40 i 80,000 nuklearnih bombi, prema nekim procenama. Deo tog materijala se dobro čuva, ali ipak se radi samo o polovini ukupne količine»
SAD troše više od pola milijarde dolara godišnje za projekte smanjenja nuklearne pretnje. Od ranih 90-ih, SAD i Rusija su saradjivale na uništenju ili deaktiviranju ruskog nuklearnog arsenala – projektila, strateških bombardera i podmornica. No, ruski nuklearni reaktori koji se koriste u istraživačke svrhe takodje su ugroženi – mnogi se slabo čuvaju i male su šanse da bi mogli da se odbrane od mogućih terorističkih napada.
«To je problem na globalnom nivou. Širom sveta postoji oko 128 istraživačkih reaktora, a to su relativno mali reaktori, obično u univerzitetima ili naučnim institutima, i imaju relativno malu količinu visoko-obogaćenog uranijuma. No, i takav uranijum lako može da se iskoristi za pravljenje nuklearnog oružja baš kao i uranijum iz bilo koje velike nuklearke u Rusiji ili drugde. Problem je u tome što istraživački reaktori obično nisu preterano dobro čuvani».
2002. godine, kada je 40-tak naoružanih napadača upalo u moskovsko pozorište Dubravka i držalo oko 800 talaca, otkriveno je da su oni takodje planirali da zauzmu istraživački institut «Kurčatov» koji ima nekoliko istraživačkih nuklearnih rekatora. No, uprkos stalnoj pretnji, ruska vojska se po svemu sudeći sve više protivi prevelikom američkom angažovanju u obezbedjivanju ruskih nuklearnih postrojenja - strepeći da bi takve inspekcije mogle da SAD daju značajan uvid u rusku tehnologiju. Ranije su ruski zvaničnici govorili da strancima nikada neće dozvoliti pristup najmanje dva postrojenja – velikim fabrikama oružja u kojima se čuva četvrtina ruskog visoko obogaćenog uranijuma i plutonijuma.
Rouz Getemaler iz Karnedžijeve fondacije za medjunarodni mir kaže da su u proteklih pet godina Rusija i SAD postepeno usporile i smanjile intenzivni dijalog o smanjenju nuklearnog arsenala koje su ranije vodile.
«Nastavljamo da svoje oružje upiremo na Ruse a Rusi na nas. Tako da postoji rasporedjivanje nuklearnih snaga iz perioda hladnog rata uprkos tome sto više ne smatramo da tu postoji neka pretnja, i ne mislimo da su Rusi naši neprijatelji kao što je nekada bio slučaj. Mislim da je veoma važno da, samo zbog nekog nesrećnog slučaja ili nepažnje, jer su nuklearni sistemi obe strane i dalje spremni za hitro reagovanje – ne završimo sa nekom nuklearnom katastrofom».
Posmatrači kažu da bi, ako se napori nuklearnog razoružanja Rusije nastave sadašnjim tempom, bilo potrebno i do 14 godina da se taj posao završi, ali budući da niko ne zna tačan obim ruskog nuklearnog arsenala – on bi mogao da traje i duže.