Juče je u Beču završena runda pregovora Beograda i Prištine o decentralizaciji na Kosovu sa ciljem približavanja stavova Srba i kosovskih Albanaca. Profesor bezbednosne politike na Nacionalnom vojnom koledžu u Vašingtonu i stručnjak za Balkan, Roj Staford, u ekskluzivnom razgovoru za Glas Amerike, osvrnuo se na mogući ishod tih razgovora i budući status Kosova.
Staford: Postoji mogućnost da se na preostalim pregovorima o decentralizaciji i tehničkim pitanjima postigne izvestan progres, što će biti ohrabrjuće, mada, kako izgleda, do kraja godine neće biti postignut sporazum o budućem statusu te pokrajine uprkos zvaničnim uveravanjima. Beograd želi da proširi obim i broj svojih opština, i uspostavi specijalne odnose sa srpskim entitetima, dok Priština nastoji da ojača centrlanu upravu i smanji broj i obim srpskih opština. Medjutim, sadašnja pozicija obe strane odražava tipičan pregovarački proces, gde obe strane iznose svoje maksimalističke pozicije na putu ka kompromisu.
Glas Amerike: Kako se u Vašinigtonu gleda na srpska poziciju oličenu u izjavi premijera Vojislava Koštunice -- suštinska autonomija, ali ne i nezavisnost Kosova, zasnovana na konceptu nepovredivosti medjuanarodnih granica jedne suverene i demokratske zemlje?
Staford: Premijer Koštunica kaže da je medjunarodno pravo na njegovoj strani, a Albanci tvrde da je pravo na samoopredeljenje na njihovoj stani. U kontekstu medjunarodnog prava, pozicija Koštunice je jaka, drugim rečima, ne mogu se proizvoljno menjanti granice jedne suverene države. Prema sporazumu kojim je okončan rat 1999, u rezolucji UN 1244 se jasno predviđa da Kosovo ostaje pod suverenitetom Srbije. Medjutim, ta ista rezolucije nalaže privremenoj upravi, odnosno UNMIK-u, da olakša proces koji bi doveo do budućeg statusa Kosova, što predstavlja izvesnu kontradickiju u samoj rezoluciji. U sporazumu iz Rambujea, koji se takodje pominje u toj rezoluciji, govori se o referendumu koji bi odrazio volju naroda. Medjutim, sporazum iz Rambujea nije medjunarodno priznat, jer ga srpska stana nije prihvatila. Dakle, na jednoj strani imate tradiconalno medjunarodno pravo, koje ide u prilog Srbima, a na drugoj novu interpretaciju medjunarodnog prava, odnosno prava na samoopredeljenje, koje ide više na ruku Albancima. O tom ključnom pitanju, dve strane imaju sasvim suprotna gledišta.
Glas Amerike: Koji je interes medjunarodne zajednice da na Balkanu omogući stvaranje još jedne zasebne države, koja već u svojim počecima pokazuje netolerantnost na verskoj i nacionalnoj osnovi?
Staford: Netolerantnost nije rezultat verske, već entičke pripadnosti i netrpeljivosti. Netolerantnost prema Srbima i drugim manjima postoji, ali ona je ipak prisutna na obe strane. Pored toga, istorijski gledano, Srbi i Albanci nikada nisu mogli da stvarno žive zajedno u potpunoj harmoniji, suprotno situacji u Bosni gde je bilo dosta mešovitih brakova, tolerantnosti i izvesne povezanosti hriščanske i muslimanske zajednice. Naravno, ratovi na Kosovu i u Bosni uticali su na pogrošanje medjunacionalnih odnosa i nedostatak tolerantnosti. Medjutim, prava tolerantnost nikada nije postojala na Kosovu.
Glas Amerike: Često postavljano pitanje je kakav scenario može da se očekuje na Kosovu u doglednoj budućnosti?
Staford: Pre svega, UNMIK, odnosno medjunarodna zajednica će na veoma vigorozan način ostati i dalje prisutna na Kosovu, jer po mom mišljenju, ta pokrajina će dobiti neki vid nezavisnosti, ali uz odredjena ograničenja i obaveze. Medjunarodna zajednica će nadzirati policiju, imati neku vrstu vojnog prisustva, KFOR-a, NATO-a ili snaga Evropske unije. Medjunarodna zajednica će takodje biti angažovana u zaštiti manjina, posebno srpske, crkava, manastira i drugih objekata. Medjutim, isto tako mislim da obe strane uvidjaju da će severni deo Kosova, iznad reke Ibra, ostati de fakto, a možda i de jure, deo Srbije. To je slično situaciji na severu Iraka, koji je pod kontrolom Kurda od 1991, gde se ne vijori iračka, već kurdska zastava. Slično je i na teritoriji severno od Ibra.