Tokom prvog boravka na mesecu, 1969. godine, američki astronauti postavili su niz optičkih reflektora.
Nešto kasnije, astronomi iz opservatorije Lik, u severnoj Kaliforniji, poslali su ka mesecu laserski puls, izmerili vreme za koje se vratio na zemlju i tako precizno izračunali razdaljinu do našeg najbližeg suseda. Grupa naučnika na Univerzitetu južne Kalifornije sada ponovo redovno meri tu udaljenost, a savremeni instrumenti omogućavaju preciznost od jednog jedinog milimetra. Sitne razlike u izmerenim vrednostima, mogu da otkriju koje sve pojave i koliko utiču na kretanje planeta: plima i oseka na zemlji, moguće tečno jezgro meseca ili tektonski poremećaji. U tu svrhu, naučnici šest puta mesečno šalju laserske zrake ka mesecu, pri čemu im teleskop prečnika tri i po metra služi kao nišan. Ali reflektori na mesecu su sitna meta, a laserski zrak koji kreće sa zemlje ima prečnik od oko tri metra.
Prolazeći kroz zemljinu atmosferu zrak se rasipa, pa iako u bezvazdušnom prostoru više nema difrakcije, fotoni se i dalje kreću pod uglom tako da na mesec padaju u prečniku od dva do tri kilometra. Samo mali deo tog svetla odbija se od reflektora, i to i dalje pod uglom, što znači da na zemlju mogu da padnu bilo gde u prečniku od petnaestak kilometara. Od recimo 300 kvadriliona fotona koji kreću sa zemlje u jednom impulsu na zemlju se vrati možda jedan foton! Ipak, naučnici kažu da će kroz godinu dana imati dovoljno podataka da testiraju čak i Ajnštajnovu teoriju relativiteta.