“Etnička pripadnost je najvažnija politička i društvena odrednica na Balkanu,” rekao je profesor političkih nauka na Nacionalnom univerzitetu za pitanja odbrane i stručnjak za Balkan, Stiven Majer, u razgovoru sa kolegom Brankom Mikašinovićem.
Majer: U vezi sa tom tezom i kosovskim pitanjem imate tri osnovne implikacije: prva je da će nemetnuto rešenje zapada, odnosno medjunarodne zajednice, ako do njega dodje, biti zasnovano na politici koja je vodjena poslednjih 10 do 15 godina, a koja, po mom mišljenju, ne pokazuje pozitivne već destabilizujuće rezultate, sa sve intenzivnijim dezintegracionim procesima na Balkanu i ekonomskom stagnacijom. Drugo, etnička pripadnost je najvažnija politička i društvena odrednica na Balkanu, što se ogleda i u zahtevu Albanca na jugu Srbije za autonomijom, nagoveštajem Srba u Republici Srpskoj da bi mogli da održe referendum o nezavisnosti i stremljenju Kosova ka samoopredeljenju. Treće, kao rezultat dosadašnje politike medjunarodne zajednice, region će se još više destabilizovati zbog tendencije ka stvaranju manjih ali pretežno etnički homogenih država.
Glas Amerike: U kome se pravcu kreću pregovori o budućem statusu Kosova, koji do sada ne pokazuju značajnije rezultate?
Majer: Što se tiče pregovora o statusu Kosova, pred Beogradom stoje tri važne poteškoće koje treba prevazići: prava je snažan uticaj i pritisak medjunarodne zajednice, koji se ogleda u aktivnostima Ahtisarijevog tima, Vašingtona, kao i Londona, a u manjoj meri Pariza, Berlina i Rima. Po mom mišljenju, kontakt grupa i medjunarodna zajednica se kreću ka direktno ili indirektno nametnutom rešenju, koje bi moglo da dovede u pitanje srpske interese. Drugo, pregovaračka pozicija Beograda je, moram da kažem, konfuzna i neadekvatna. Beograd nema jedinstvenu i definitivno formulisanu strategiju, a ni adekvatnu propagandu na medjunarodnom planu, dok su njegova diplomaska nastojanja da svetskoj zajednici prezentira srpski stav -- slaba. Beograd je konstantno u defanzivi i nedorečenoj poziciji kao rezultat, uglavnom, neizvesne unutrašnje političke situacije u Srbiji. I treće, Srbi i Albanci, imaju potpuno različita gledišta i različite prilaze rešenju kosovskog problema. Dok se Beograd bori da projektuje koncept svojih legitimnih prava i interesa na Kosovu, Albanci imaju jasnu i odredjenu strategiju -- nezavisnost, koju će, kako veruju, postići intenzivnim mejdunarodnim lobiranjem i održavanjem statusa kvo u pokrajini.
Glas Amerike: Da li to znači da će medjunarodna zajednica preduzeti agresivniju ulogu u rešavanju statusa Kosova?
Majer: Mislim da je nametanje rešenja statusa Kosova sve izvesnije, ukoliko Beograd ne postigne nacionalni konsenzus o tom pitanju i ukoliko ne bude nastojao da u produktivnim razgovorima sa medjunarodnom zajednicom, a i sa Prištinom ako ona na to pristane, postigne veće uvažavanja svoje pozicije. Ustvari, mislim da bi kosovski premijer Agim Čeku bio osoba sa kojom bi trebalo pregovarati; to bi bilo slično situaciji kada je američki predsednik Nikson, od koga se to najmanje očekivalo, otišao u posetu Kini 1970 i otvorio vrata prema toj zemlji. U protivnom, u svetlu američkih nastojanja da se pregovori završe do kraja godine, što ne verujem da će biti moguće, Beograd će morati da razvije alternativne pregovaračke planove i da pronadje najbolja moguća rešenja pod veoma teškim uslovima i izolacijom.