Otkada su SAD, po završetku Hladnog rata, postale jedina supersila, njihova uloga se podvrgava analizama i kod kuće i u inostranstvu. Neki kritičari smatraju da su SAD imperijalistička, hegemonistička sila, dok drugi tvrde da one brane red i zakon u svetu.
U svojoj novoj knjizi ”Odbrana golijata ili Kako Amerika deluje kao svetska uprava u 21. veku,“ politički analitičar sa Univerziteta Džons Hopkins, Majkl Mandelbaum, piše da posle Hladnog rata Sjedinjene Države igraju važnu ulogu u održavanju svetskog poretka:
”One nude sigurnost, to jest, njihovo vojno prisustvo ublažava podozrivosti u Evropi i Aziji, koje bi inače mogle da dovedu do neželjenih političkih dogadjaja.“
Mandelbaum kaže da Sjedinjene Države slično deluju u oblasti svetske privrede:
”Svojom valutom - dolarom - one osiguravaju bezbedan okvir za medjunarodne transakcije - i kao zajmodavac, preko Medjunarodnog monetarnog fonda, i kao kupac - putem nezasitog i ekonomski konstruktivnog apetita američkih potrošača.“
Profesor Mandelbaum dodaje da Sjedinjene Države takodje pružaju humanitarnu pomoć i prate stanje ljudskih prava. Zašto onda toliko mnogo ljudi u svetu i kod kuće kritikuje tog golijata? Kao razloge, Mandelbaum navodi političke interese, nesuglasice o specifičnim političkim pitanjima i kulturne razlike. Drugi analitičari, pak, vide to drugačije. Profesor gradjanskog društva na Univerzitetu države Merilend, Bendžamin Barber, smatra da Sjedinjene Države često deluju kao hegemonistička sila:
”Američka hegemonija donosi i neke koristi, osiguravajući bezbednost, pružajući finansijsku i drugu pomoć. Ali one to čine na uštrb slobode, autonomije, društvene pravde, onemogućavajući nekima da učestvuju u upravljanju sopstvenom sudbinom - što je sama suština demokratije.“
Kao primere američkog nametanja volje profesor Barber navodi promene režima u Iraku i Avganistanu. On ističe da je američka pomoć često uslovljena prihvatanjem američkog modela ekonomije, čak kada taj model očigledno ”ne pasuje.“ Barber smatra da je svetu potrebno neko multinacionalno upravljačko telo, koje bi se bavilo svetskim problemima, kao što su snabdevanje energijom, zagadjivanje, prirodne katastrofe, epidemije i ratovi. Ali profesor državne uprave i medjunarodnih odnosa, na Univerzitetu Džordžtaun, Robert Lajber, ističe da su se multinacionalne organizacije pokazale neefikasnim u vreme kriza:
”Da, one mogu mnogo toga da urade, ali u hitnim poslovima, koji se tiču života i smrti, skoro uvek su se pokazale neefikasnim.“
Lajber kaže da američka uloga u svetskim pitanjima nema alternativu, jer je to jedina zemlja spremna da potroši toliko novca i upotrebi vojnu silu da bi pomogla drugim zemljama. On ističe da se u svetu nije pojavio nikakav savez za ukidanje američke uloge, jer većina zemalja shvata da im je ta pomoć potrebna. Ali, kako kaže šef vašingtonskog dopisništva magazina Ekonomist, Robert Gest, pitanje je da li će Sjedinjene Države i dalje moći to finansijski da podnose:
”To nije teško predvideti. Kada imperije ostanu bez novca onda ih ili napušta volja za borbom, ili se povlače u sebe. Trenutno najveću opasnost po američku hegemoniju predstavlja generacija takozvanih bejbi bumera, koja se približava penziji. Zbog njih bi američko socijalno osiguranje lako moglo da bankrotira.“
I drugi analitičari kažu da najozbiljnija pretnja američkoj rukovodećoj ulozi u svetu dolazi iz zemlje, a ne iz inostranstva. U medjuvremenu, druge sile, kao što su Evropska unija i Kina, nastoje da steknu veći uticaj u svetu. Ali kako ni jedna od njih još nema ekonomsku i vojnu moć sličnu američkoj, analitičari kažu da bi sa opadanjem američkog uticaja svet mogao da postane opasnije i manje prosperitetno mesto.