Američke vlasti su skinule tajnost sa niza dosjea koji sadrže informacije o nacističkim ratnim zločincima i njihovim aktivnostima tokom i posle Drugog svetskog rata.
Dosjei sadrže 27 hiljada stranica na kojima su pohranjene informacije Centralne obaveštajne službe u vidu izveštaja, dopisa, memoranduma i drugog materijala o nacističkim ratnim zločincima i odnosima koji su postojali izmedju američke vlade i nacista posle rata. Već je objavljeno 60 hiljada stranica sličnog materijala kada je Kongres 1998. usvojio zakon o reklasifikaciji tajni ratne nacističke ere. Senator iz države Ohaja Majk Devajn, izjavio je u zgradi Nacionalnih arhiva -- gde su dokumenti dostupni javnosti -- sledeće:
“Nema sumnje da je nacistička era jedno od najcrnjih poglavlja ljudske istorije i da postoji prirodna tendencija da čovek izbegava i da misli o tome. Zadovoljan sam što je kongres usvojio zakon o deklasifikaciji tajnih dokumenata, a to je učinio jer shvatamo da svima koji su patili i nastradali u koncentracionim logorima, kao i njihovim porodicama, dugujemo da se sazna cela istina.”
Prema rečima Stenlija Moskovica, zvaničnika CIA-e koji je koordinisao reklasifikaciju obaveštajnih podataka, ovaj projekat važi za najveći takve vrste u američkoj istoriji:
“Do kraja godine bi trebalo da završimo sve revizije, istraživanja i reklasifikacije. Tajnom više neće biti obavijeno ništa što ima bilo kakvu suštinsku važnost.”
Šta je u tim dosjeima? Elizabet Holcman, koja radi na nadgledanju projekta, kaže da dokumenti pokazuju - na primer - da su postojali intenzivni konakti izmedju SAD i nacista posle rata, pa čak i da je nekoliko zloglasnih nacista radilo za sovjetsku obaveštajnu službu tokom Hladnog rata.
“Taj materijal nas prisiljava da se suočimo sa pitanjem da li je ikada, i pod kakvim okolnostima, ispravno da se održavaju konakti sa masovnim ubicama i njihovim saučesnicima? Prisiljava nas da se suočimo ne samo sa moralnim posledicama toga već i sa konkretnom štetom: korišćenje zlih ljudi može da ima teške posledice.”
Ipak ti dokumenti su verovatno najvredniji za žrtve nacističke Nemačke i za njihove porodice jer njihova agonija nije prestala Hitlerovim samoubistvom, kaže Eli Rozenbaum iz Sekretarijata za pravosudje.
“Patnje koje je Hitler naneo milionima još uvek nisu završene, a to može da vam potvrdi svako ko je ikada sreo žrtvu Holokausta. Neutoljiva žedj za istinom o nacističkom užasu sastavni je deo njihove patnje.”