Sa televizijom visoke rezolucije video tehnologija dostigla je zapanjujući nivo, iako se mnogi još dobro sećaju crno-bele televizijske slike. Ovoga meseca navršilo se 50 godina od rodjenja jednog od najvažnijih pronalazaka u istoriji televizije.
Pre nego što je kalifornijska korporacija Ampeks, pre 50 godina, proizvela prvi praktično upotrebljivi uredjaj za snimanje video slike, važni televizijski programi snimani su uz pomoć kineskopa. Taj aparat sastojao se od filmske kamere koja je snimala sliku sa video monitora. Proces je bio spor i skup, a kvalitet snimka prilično loš. U to vreme, korporacija Ampeks, koju je četrdesetih godina osnovao ruski emigrant Aleksander Ponjatof, bila je medju vodećim proizvodjačima profesionalnih magnetofona. Ali u njenim laboratorijama intenzivno se radilo na konstruisanju magnetofona za snimanje video slike. Teškoće su bile ogromne, jer, kako objašnjava istoričar radija i televizije Pit Hamar, video slika sadrži mnogo više informacija nego audio snimak:
”Početna ideja bila je da se snima na audio traku koja bi se kretala veoma velikom brzinom. Ali to je značilo da kotur prečnika pola metra traje samo oko četiri minuta. 1956. godine Ampeks se dosetio da glave za snimanje i reprodukciju ugradi u doboš, koji se okreće velikom brzinom, preko trake koja se kreće sporo.“
Na toj inovaciji zasniva se i rad današnjih magnetoskopa sa video trakom - od studijskih mašina do kućnih rikordera. Prvi profesionalni magnetoskop, VR-1000, firma Ampeks prikazala je na jednom sajmu u Čikagu, aprila 1956. Cena je bila vrtoglava - 50 hiljada dolara.
”Prvi magnetoskopi bili su ogromni, otprilike kao tri veš-mašine, plus dva stuba sa cevnim elektronskim uredjajima. Cevi su se grejale pa je prostorija morala da ima dobar uredjaj za hladjenje.“
Ali istoričar Pit Hamar kaže da su se magnetoskopi prodavali mnogo bolje nego što se Ampeks nadao, uprkos tome što je montaža na tim prvim mašinama zahtevala fizičko sečenje i lepljenje trake. Video tehničar vašingtonske televizijske stanice WRC-TV, Vik Visari, priseća se tog posla:
”Traku smo fizički obeležavali specijalnim markerom, a zatim je sekli. Uz pomoć uveličavajućeg stakla mogli smo da vidimo pauze izmedju prolaska magnetne glave. Za spajanje smo koristili specijalnu tečnost. Ali često se dešavalo da se spoj prekine dok ide program.“
Današnje profesionalne video trake takvog su kvaliteta da je teško razlikovati snimak od prenosa uživo. Ali istoričari i bibliotekari kažu da snimci na njima nisu baš trajni - svega par desetina godina. Pored toga - jedna od najpraktičnijih osobina video trake, da može da se obriše i ponovo upotrebi, pokazala se istovremeno kao jedan od najvećih nedostataka. Hiljade sati neponovljivih snimaka nepovratno je izbrisano da bi se traka upotrebila za nešto drugo - često mnogo manje vredno i važno.