U novom dokumentu o Strategiji nacionalne bezbednosti, koji je nedavno objavila Bela kuća, dva glavna cilja su promocija demokratije i saradnja sa drugim zemljama kako bi se odgovorilo na pretnje sa kojima su suočene Amerika i njeni saveznici.
Do koje mere se ova nova strategija razlikuje od prethodne, objavljene 2002. godine, posle terorističkih napada 11. septembra 2001? Diskusija o tom pitanju nedavno je vodjena u vašingtonskom institutu Brukings.
U okviru nacionalne bezbednosne strategije predsednika Buša iz 2002. ukazuje se da u eri globalnog terorizma Sjedinjene Države ne mogu više da se oslanjaju na tradicionalnu strategiju odvraćanja od napada. Amerika mora da bude spremne da upotrebi svu svoju vojnu silu i deluje preventivno čak i ako je ”neizvesno kada će i gde neprijatelj napasti.“ Taj deo dokumenta mnogi tumače kao radikalno odstupanje od uvrežene medjunarodne prakse i kritikuju ga kao opasno proširenje principa samoodbrane. Zabrinutost je porasla kada su Sjedinjene Države očevidno primenile takozvanu ”Bušovu doktrinu“ ulaskom u rat protiv Iraka.
Majkl O Henlon, visoki saradnik za inostranu politiku u Brukings institutu, kaže da je Bušova administracija u suštini u pravu kad zadržava pravo na preventivni napad, ali da je grub način na koji je administracija 2002. godine iznela svoje planove otudjio Ameriku čak i od najbližih saveznika. ”Mislim da će način na koji se o tome govorilo 2002. godine, zauvek ostati zabeležen kao nešto što je nanelo štetu administraciji u interakciji sa Irakom i posebno Severnom Korejom,“ dodaje O Henlon.
Ivo Dalder, takodje visoki saradnik Brukings instituta, smatra da novi dokument u velikoj meri ispravlja tu grešku jer jasno ukazuje da je preventivna akcija poslednje pribežište. ”U novom dokumentu se navodi -- naglašava Dalder -- da moramo da se prilagodimo novim pretnjama i ojačamo metode odvraćanja. Potreban je i oštriji diplomatski pristup u odnosu sa našim saveznicima i medjunarodnim institucijama, a ukoliko to ne uspe, moramo zadržati opciju da preventivno pribegnemo sili. To je opcija koju je još od 1945. godine imao svaki predsednik.“
Upravo objavljena strategija sadrzi još jedan važan element po kojem se razlikuje od prethodne -- daleko veća važnost se pridaje pomoći državama da uspostave efikasne demokratije. Medjutim, Martin Indik, direktor Bliskoistočnog političkog centra u Brukings institutu, upozorava na opasnost od zapostavljanja drugih ciljeva američke inostrane politike. “Problem sa podsticanjem demokratizacije kao strategijskog cilja leži u tome da se time zanemaruju drugi američki interesi. Na nestabilnom Bliskom istoku taj interes se zove stabilnost koju je ova administracije napustila kao iluziju, i u doktrini i u praksi.“
Indik dodaje da se američko insistiranje na demokratizaciji često svodi na “gotovo nepromišljeno zalaganje za izbore.“ A izbori na Bliskom istoku imaju tendenciju da na vlast dovedu najbolje organizovane islamističke grupe koje su daleko od demokratskih načela. Ivo Dalder se slaže da je održavanje izbora u podeljenim društvima bez gradjanskih tradicija i institucija možda recept za katastrofu. Kao član Saveta za nacionalnu bezbednosnot u administraciji predsednika Klintona, Dalder je bio angažovan u organizaciji izbora u BiH, samo devet meseci nakon sukoba. ”Nije bilo savršeno i još uvek se osećaju posledice. Duboko podeljeno društvo glasa za duboko podeljene stranke koje nisu spremne na kompromis. To sada imamo u Iraku gde su izgledi za uspeh manji nego što smo se nadali.“
Još jedan stručnjak za inostranu politiku u Brukings institutu, Ričard Falkenrat, primećuje da se demokratizacija kao dugoročni cilj možda teško uklapa sa američkom kratkoročnom potrebom da u borbi protiv globalnog terorizma saradjuje sa manje demokratskim režimima. Medjutim, on ističe da je administracija u pravu što pokazuje interes za političku budućnost muslimanskog sveta. ”Podržavam predsednikov naglasak na promociji demokratije. Mislim da je to prava stvar za američku inostranu politiku i da stavlja Sjedinjene Države i predsednika na stranu običnih gradjana u muslimanskim društvima.“
Američka administracija je zakonom obavezana da Kongresu periodično podnosi generalni koncept svojih ciljeva i izazova u oblasti nacionalne bezbednosti. Medjutim, učesnici panela na Brukings institutu naglašavaju da Nacionalna bezbednosna strategija, koja se objavljuje u okviru te obaveze, nije detaljan i obavezujući politički plan, već pruža koristan uvid u razmišljanje administracije o američkoj moći i njenom mestu u svetu.