Istoričari i bivši kreatori politike tokom Vijetnamskog rata okupili su se kako bi analizirali poreklo i razloge američke propale intervencije u Jugoistočnoj Aziji i da li se te lekcije mogu primeniti na današnji rat i Iraku.
Visoko rangirani učesnici, uključujući bivšeg savetnika Bele Kuće i državnog sekretara Aleksandra Hejga, sekretara Lindona Džonsona Džeka Valentija , senatora Čaka Hejgela i drugih, okupili su se u predsedničkoj biblioteci Džona Kenedija u Bostonu. Bivši predsednik Džimi Karter učestvovao je putem video-telefona. Najpredvidljiviji i kontraverzni učesnik programa bio je bivši državni sekretar Henri Kisindžer. Osamdesetdvogodišnji Kisindžer uspostavio je svoju tezu da je više ujedinjeno američko javno mnjenje moglo da pomogne pobedu u ratu u Vijetnamu.
«Mi treba da se suočimo kao zemlja sa činjenicom da smo branili sebe , nismo branili Vijetnamce. Mi smo branili sebe divizijama».
U ratu u Vijetnamu poginulo je više od tri miliona Vijetnamaca i 58 hiljada Amerikanaca, i on je posmatran od strane nekih stručnjaka kao najveća greška spoljne politike u američkoj istoriji. U burnoj diskusiji, Kisindžer je branio odluku predsednika Niksona da tajno bombarduje susednu Kambodžu tokom rata , i priznao da bi Sjedinjene Države nastavile rat posle Pariskog mirovnog ugovora, da nije bilo domaće političke krize poznate kao afera Votergejt. Kisindžer je dodao da ne žali zbog njegove uloge u vlasti. Tri decenije nakon pada Sajgona, neka od najvažnijih pitanja vezanih za rat još uvek su predmet uzavrele debate. Džek Valenti kritikovao je političare pedesetih i šezdesetih godina ističući da je njihova domino teorija, da će se, ako Vijetnam padne pod komunističku vlast, to desiti i ostatku Azije, bila, kako je nazvao iluzionistička, mrtvačka mitologija. To je izazvalo spreman odgovor Aleksandra Hejga.
«Ni jedan od predsednika za koje sam ja radio, nikada nije mogao da odvoji hladni rat, odnose Amerike i Sovjetskog Saveza, od borbe u Vijetnamu. Tako da šta god da istoričari mogu da kažu o nacionalizmu u odnosu na ideološki marksizam, to je irelevantno. To je istina , ali je irelevantna, zato što je taj rat dominirao super-silama i sukobu istoka i zapada».
Valenti, čiji je šef Lindon Džonson na neki način pokrenuo rat u Vijetnamu šaljući tamo više od milion vojnika, upozorio je protiv loše isplaniranog vojnog intervencionizma.
»Najvažnije što sam naučio je da ne možete voditi rat bez podrške javnog mnjenja. Druga stvar je, da ne možete, bez obzira sa kolikom vojskom ste porobili stranu zemlju, ne možete da pobedite protiv pobunjenika koji su potekli iz populacije sa svojom tradicijom, religijom i kulturom. Nikada se to nije desilo u istoriji».
Komentari su podstakli raspravu o tome da li je na lekcije iz Vijetnama obraćena pažnja na Bliskom istoku , dok Amerika predvodi rat u Iraku.
«Te lekcije koje smo naučili bile su potpuno ignorisane tokom rata u Iraku».
Govoreći putem video-telefona , bivši američki predsednik Džimi Karter izjavio je da je američko mešanje u Iraku bilo radikalno odstupanje od prethodne politike.
«Ali to je bila greška za nas da krenemo tamo, u smislu unilateralno u rat koji nije bio neophodan, nije bio pretnja našoj nacionalnoj bezbednosti, i prilično baziran na pogrešnim procenama».
Senator Čak Hejgel , vijetnamski veteran i republikanac, čije ime je spominjano kao mogući predsednički kandidat 2008., pozdravio je Katrerovo obraćanje i istakao da je najvažnije da zemlja ne krene u rat ukoliko on nije jasan, odredljiv i objektivno vojno ostvarljiv.