Za deo inovativne primene je zaslužan i njujorški arhitekta i umetnički staklar Džems Karpenter, dobitnik priznanja Makarturove fondacije za «genije», u iznosu od 500 hiljada dolara.
«U stvari, svetlost je ono što me najviše interesuje, a staklo je materijal koji vam dozvoljava da eksploatišete i kontrolišete svetlost i manipulišete njenim svojstvima», kaže Karpenter.
Počeo je kao student arhitekture, kada se posvetio umetnosti i tehnologiji stakla – radeći za fabriku stakla u Korningu – da bi se potom vratio takozvanoj staklenoj arhitekturi. Tokom proteklih dvadeset godina, zahvaljujući delimično i Karpenterovim pronalascima, razvijene su jake nove staklene forme koje mogu da se koriste i kao konstruktivni materijal, bilo za stepeništa, podove ili zidove – transparentne pregrade koje omogućuju prodor sunčeve svetlosti, mada su prevučene nevidljivim slojem koji sprečava prodor prevelike toplote.
«Većini ljudi je teško da poveruje, ali je staklo na mnogo načina mnogo jače od čelika. Hoću da kažem da svi pretpostavljamo da je staklo veoma krhko, da se lomi i sve je to tačno. Ali ako ga ispravno koristite, u komprimovanom obliku i na specifičan način, ono je uistinu mnogo jače od čelika», kaže Karpenter.
A tu su i nove vrste «bezbednosnog» laminiranog stakla koje Karpenter povezuje kablovima kao teniski reket, stvarajući elastične zidove koji se šire i skupljaju zavisno od uraganskih vetrova ili nekakvih udarnih sila.
«Prihvatate energiju i dopuštate da se struktura blago deformiše i potom vrati u prvobitni položaj», objašnjava arhitekta.
Takvi zidovi su korišćeni i u Karpenterovom staklenom atrijumu u Centru «Tajm-Vorner» u Njujorku i u sedmom objektu Svetskog trgovinskog centra, prvom oblakoderu koji će biti podignut na mestu nekadašnjeg centra, koji treba da se završi u aprilu. Karpenterove radove možete videti u gradovima širom Sjedinjenih Država, ali i u drugim zemljama, među kojima su i Nemačka, Kina i Saudijska Arabija. Ipak, njegovi najpoznatiji objekti su u njegovom Njujorku. Za novu stanicu podzemne železnice na Menhetnu, projektovao je perforiranu zastakljenu metalnu kupolu.
«Ovo je neka vrsta veoma delikatne, prozračne metalne konstrukcije koja lebdi unutar tog staklenog volumena, a svrha joj je da prenosi dnevnu svetlost koja prolazi kroz ovaj okulus, odnosno otvor na krovu, prelama se kroz taj element i pada na metalni omotač, a onda se dalje reflektuje dole, u samu podzemnu stanicu. Ako uđete u ovaj prostor bilo kojeg dana, shvatićete da kada pogledate gore i ugledate sunce, praktično možete da kažete koje je doba godine», kaže Karpenter.
Njegova firma, «Džems Karpenter dizajn», prošle godine je pobedila na nadmetanju za projekat nove njujorške železničke stanice Mojnihen, da bi se proširila Stanica Pensilvanija. Ona će biti smeštena sa druge strane Osme avenije, u istorijskoj stogodišnjoj zgradi, koja će zahvaljujući Karpenterovom projektu praktično ostati neizmenjena.
«Da bi se izbeglo menjanje originalnog tkiva, samo je pridodat stakleni krov koji lebdi preko zgrade i njenog spoljnog omotača. I naravno, opet nastojimo da iskoristimo svetlosne elemente za organizovanje prostora i pomoć u orijentaciji prilikom prolaska kroz prostor», kaže Karpenter.
Nešto severnije na Menhetnu, Džems Karpenter je projektovao jednu staklenu skulpturu. Ona podseća na prozor velikih dimenzija, ali se u stvari radi o ogledalskom staklu postavljenom preko golog zida od opeke na kojem se projektuju «rebra» od dvobojnog stakla presvučena tako da dele vidljivi spektar svetlosti – tako da se boje menjaju dok se krećete, ili dok vam sunce prolazi iznad glave.