U Evropi se pažljivo prati kontroverza u Sjedinjenim Državama oko vesti da je Bušova administracija prisluškivala neke ljude bez sudskih naloga. Liza Brajant izveštava iz Pariza da, što se tiče prisluškivanja, ista tenzija izmedju privatnih prava i rata protiv terorizma postoji i u Evropi.
Nekoliko dana posle neuspelih julskih bombaških napada u Londonu, osumnjičeni Osman Husein napustio je Britaniju i uhapšen je u Rimu. Policija je njegovo kretanje kroz Veliku Britaniju, Francusku i Italiju pratila preko razgovora sa njegovog mobilnog telefona. Dali je policija zatražila, odnosno dobila sudski nalog za prisluškivanje Huseinovih telefonskih razgovora ostaje nejasno. Medjutim, Bob Ajers stručnjak za bezbednost pri Kraljevskom institutu za medjunarodne poslove u Londonu, skeptičan je oko toga da li je nalog izdat.
«Taj momak je prošao kroz tri države. Krenuo je iz Velike Britanije, kroz Francusku da bi završio u Italiji. Ne znam kako da kažem - ali da li ste ikada pokušali da dobijete naloge za prisluškivanje u tri države?».
U principu, Evropska unija ima dva zakona kojima se štiti pojedinac od prisluškivanja. Jedan je Evropska konvencija o ljudskim pravima, dok se druga konvencija odnosi na zaštitu podataka. Serdjo Karera je viši istraživač u Centru za evropske političke studije u Briselu.
On kaže da je konvencija o zaštiti podataka bila veliko pitanje pre nekoliko godina kada je Evropa postala zabrinuta zbog razmene informacija o putnicima u avionima koji putuju u Sjedinjene Države.
«Evropska okvir za zaštitu podataka i privatnosti je na mnogo, mnogo višem nivou nego u Sjedinjenim Državama. I to je ono gde se glavna rasprava vodi izmedju evropskih i američkih zvaničnika od samog početka, kada se radi o razmeni podataka medju avio-kompanijama i tako dalje».
Tokom 2003. godine Evropska unija je prihvatila zahtev Vašingtona o zajedničkom korišćenju podataka o putnicima u avio saobraćaju, uprkos prigovorima Evropskog parlamenta da se time krše evropska prava privatnosti. Od nedavno, Evropska unija radi na tome da uspostavi evropske antiterorističke mere posle napada na SAD, kao i kasnijih bombaških napada u Madridu i Londonu. Medjutim, veći deo političke vlasti još uvek se nalazi u rukama pojedinačnih evropskih zemalja.
Nekoliko država je radilo na jačanju antiterorističkih zakona, uključujući i direktne mere za proširenje državnih ovlašćenja za nadgledanje gradjana. Ipak, pojedini stručnjaci veruju da bi kontroverza oko vladinog prisluškivanja mogla da posluži u budućnosti kao mera kontrole. Francuska je nedavno završila seriju sudjenja zbog prisluškivanja koja su vršena pre dve decenije, za vreme vladavine Fransoa Miterana.
Operacija je prvobitno bila namenjena sprečavanju terorističkih napada. Umesto toga, prisluškivani su telefonski razgovori novinara, advokata i poslovnih ljudi za Miteranove lične potrebe. Bob Ajers veruje da će vlade širom sveta i dalje biti u dilemi prioriteta – između zakona o privatnosti i potrebe da zaštite građanstvo.
»To su ljudska prava u opštem smislu, i sva treba da budu poštovana. Medjutim, tu je i pitanje pretnje kako za gradjane tako i za zemlju. Kada su povređena prava osobe koja može biti pretnja, uzmimo Al Kaidu na primer, kada su njihova ljudska prava iznad prava gradjana jedne države da žive bez straha da će ih neko dići u vazduh kada ujutru krenu na posao».
Izveštaji u medijima i iz drugih izvora navode da su Britanija i Francuska, možda špijunirale gradjane bez sudskih naloga, mnogo pre napada izvršenih 2001. godine. Izveštaji sugerišu da je Britanija bila deo Ešalona, američkog globalnog sistema za nadgledanje koji je navodno, svakoga dana, mogao da registruje sadržaj miliona telefonskih poziva, faks i elektronskih poruka.
Australija, Kanada i Novi Zeland su navodno takodje bile deo te mreže. Izveštaji takodje navode da je Francuska imala sličan sistem, koju neki posmatrači nazivaju Franšelon. Državni zvaničnici demantuju postojanje oba sistema.