Ove godine je zabeležen početak procesa koji bi trebalo da dovede do pregovora o budućem statusu Kosova, a nastojanja na većoj integraciji BiH i približavanje Makedonije EU pobudili su nadu da 2006. donosi i neka konkretna rešenja. SAD i EU smatraju da je Kosovo glavni nedovršeni posao, zaostao posle ratova u kojima se raspala bivša Jugoslavija. Medjutim, taj posao neće biti lak jer 95% kosovskih Albanaca traži nezavisnost neprihvatljivu Srbima koji na Kosovu čine manje od 5% populacije mada je srpsko versko i kulturno nasledje u toj pokrajini ogromno. Amerikanac albanskog porekla i profesor istorije na univerzitetu Zapadni Ilinoj, Nikolas Pano, smatra da će biti izuzetno teško da se nadje rešenje prihvatljivo i Srbima i Albancima, ali veruje da je nezavisnost neminovna.
”Mislim da bi svako rešenje koje nije nezavisnost -- ne mora to da bude neodložna nezavisnost, već možda definiasnje procesa koji vodi nezavisnosti -- bilo neprihvatljivo narodu Kosova, pa možda čak i nekih okolnim zemljama,“ kaže profesor Pano.
Po njegovom mišljenju, rešenje će voravatno morati da bude nametnuto pošto stavovi albanske i srpske strane nemaju nikakvih dodirnih tačaka. To mišljenje deli Vladimir Matić, profesor političkih nauka na univerzitetu Klemson u Južnoj Karolini, koji smatra da i Srbi i Albanci ne ostavljaju nikakv prostor za kompromis, a to vodi ili potpunoj pobedi ili potpunom porazu.
”Naravno, rešenje će morati da bude nametnuto i jednima i drugima. Srbiji će biti nametnut gubitak suvereniteta nad Kosovom odmah ili, što je verovatnije, kroz postepen proces, a Albancima će biti nametnut povratak i zaštita Srba kao manjine na Kosovu,“ smatra Matić.
Savet bezbednosti UN postavio je bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija za glavnog pregovarača UN u procesu definisanja budućeg statusa Kosova; pregovori bi trebalo da počnu već idućeg meseca i očekuje se da će trajati tokom čitave sledeće godine. Iduća godina će biti odlučujuća i za Crnu Goru koja treba da odluči da li da ostane u labavoj ali zajedničkoj državi sa Srbijom ili da, kako to zagovaraju crnogorske vlasti, stekne punu nezavisnost o kojoj bi gradjani trebalo da odluče na referendumu sledećeg proleća.
Ono što je zajedničko svim zemljama Zapadnog Balkana jeste želja da se pridruže Evropskoj uniji koja je sredinom decembra prihvatila kandidaturu Makedonije za puno članstvo. Komesar EU za proširenje Oli Ren okarakterisao je tu odluku kao politički signal zemljama Zapadnog Balkana da će EU graditi odnose sa onim državama koje ispunjavaju postavljene norme. Istoričar Tomas Emert, sa koledža Gustavus Akolfus u Minsoti, smatra da je članstvo u EU najbolji način da se postigne stabilnost na Blakanu:
”Jedina reč koja ima funkcionalni smisao u čitavom regionu jeste integracija, posebno ako gledamo na Evropu kao celinu. I sve što vodi toj integraciji nije samo potrebno nego i apsolutno važno. Moramo da podstičemo taj region i ekonomski i politički u pravcu veće evropske arene jer nema druge alternative.“
Profesor Emert ocenjuje kao vrlo pozitivan dogadjaj 2005. dogovor o jačanju slabe centralne vlasti u BiH. Mirovni sporazum postignut u Dejtonu zaustavio je rat, ali je zato dao dalekosežna ovlašćenja vlastima entiteta, na uštrb federalne vlade, smatra Emert. ”Mislim da su u toku ozibljni pokušaji da se vrati raseljena populacija u BiH, a toga nije bilo pre samo tri godine. Pokušaji da se bolje integrišu svi delovi Bosne svakako postoje.“
Medjutim, sve što se dešavalo 2005. u BiH, Srbiji i Crnoj Gori i Hrvatskoj -- odvijalo se u senci pritiska medjunarodne zajednice koja zahteva punu saradnju sa Haškim tribunalom, a i spoznaje sve tri zemlje da punopravno članstvo u zapadnim institucijama vodi kroz Hag. Hrvatska je tu najdalje odmakla: odbegli general Ante Gotovina uhapšen je sredinom decembra u Španiji i izručen Tribunalu. Medjutim, najtraženiji haški begunci, Ratko Mladić i Radovan Karadžić, i dalje su na slobodi.