Mnogi analitičari opisuju devedesete godine prošlog veka kao deceniju u kojoj su etničke tenzije u mnogim delovima sveta prerasle u otvoreni konflikt. Sudeći prema mišljenjima pojedinih analitičara , ovu deceniju karakterišu napori za obnovu uništenih zajednica u regionima u kojima se dogodila većina sukoba, kao što su Balkan, Kavkaz, Centralna Afrika, Bliski istok i Južna Azija.
Suprotno nadanjima mnogih ljudi, završetak ladnog rata nije propraćen univerzalnim mirom i prosperitetom , već često nestabilnošću i sukobima. Možda najdramatičniji simboli toga su krvavi raspad Jugoslavije i genocid u Ruandi. Žrtve tih etničkih sukoba procenjene su na stotine hiljada , uz milione izbeglica i ogromnog razaranja imovine. Posle više od decenije kršenja mirovnih ugovora, etničke tenzije u tim oblastima ostale su visoke , a oporavak stagnira.
Mnogi posmatrači slažu se da ni najbolje demokratske promene neće preživeti gde su gradjani , koji bi trebalo da ih sprovedu nepoverljivi jedni prema drugima. Oni ukazuju da etničko pomirenje počinje suočavanjem sa prošlosti i pogledom na zverstva doživljena od svih strana.
Karen Murfi , direktor medjunarodnog programa organizacije pod nazivom Suočavanje sa istorijom , sa sedištem u Njujorku, kaže da bi to moglo da bude obeshrabrujući poduhvat jer su sećanja na nasilje još sveža, a razaranje još uvek vidljivo. Ona je istakla masovna ubistva u Ruandi gde je oko 800 hiljada Tutsija i naprednih Hutua ubijeno od strane Hutu milicija tokom nekoliko nedelja 1994. godine.
«Na mestu kao što je Ruanda, suprotno Nemačkoj i Evropi tokom holokausta, ubijanje se dešavalo svuda. Društvo je bilo prožeto time. Ubijanje nije bilo u odbrani i slučajno. Deca su ubijana u svojim učionicama, a sveštenici su ubijali svoje parohijane. Posle masovnih zločina, populacija nije postala neka druga , koja bi igrala neutralnu ulogu i koja bi mogla da ukaže na greške».
Murfi je rekla da je skoro 75 odsto nastavnika u Ruandi ubijeno ili uhapšeno tokom sukoba. Ona je dodala da je posle genocida , vlada Ruande odlučila da ne podučava istoriju zbog nedostatka saglasnosti o tome šta bi istorija trebalo da uči i na koji način.
Džudi Barslou , direktor u Američkom institutu za mir u Vašingtonu kaže da se komisije za istinu često koriste kako bi se otvorile brutalnosti iz prošlosti i pripisala odgovornost za teške zločine. Ona je navela da se Komisija za istinu i pomirenje Južne Afrike smatra kao jedan od najotvorenijih pokušaja da se istraži većina slučajeva kršenja ljudskih prava tokom aparthejda, koji je trajao više od pet decenija, do sredine devedesetih godina.
«Mnogi belci u Južnoj Africi zaista nisu verovali da južnoafrička vlada stoji iza napada na crnačko stanovništvo pre nego što su ljudi izašli pred komisiju i svedočili da su, kao agenti vlade , počinili stravična dela. I dok to nije bilo zvanično , bilo je veoma teško za mnoge belce da prihvate da su se takvi dogadjaji zaista i desili, kao što su navele neke od žrtava tih zločina».
Barslou je dodala da je svrha Komisije bila nadoknada , ne osveta. Medjutim, mnogi analitičari kažu da je, od kada je istorija oblikovala percepciju, glavna komponenta pomirenja način na koji je istorija učena. Oni primećuju da etničke grupe često montiraju sukobe i čak izvrću činjenice u pisanju svoje istorijske naracije. Sudeći prema mišljenju Čarlsa Ingraoa , istoričara sa Perdju univerziteta u Indijani, različito tumačenje istorije izazivaju mržnju i netrpeljivost medju ljudima koji su zajedno živeli u miru u prošlosti. On je dodao da su istoričari , na žalost, uvek imali ulogu u propagiranju nacionalnih mitova i to možda nigde nije bilo toliko pogubno nego u bivšoj Jugoslaviji.
«Novonastale države tumače svoje verzije dogadjaja. I stalno istorija koju oni kreiraju služi sama sebi. Oni pravdaju postojanje nove države , isto kao što pravdaju destrukciju čime god mogu. Istorija svake nacionalne grupe bazirana je na želji da se uništi svaka lojalnost onome što je predhodilo. Sve one kreirale su visoko neprecizne istorije koje ignorišu multietniču koegzistenciju. Oni govore kako su bili ugnjetavani od svojih suseda i svi pothranjuju nepravdu koja političarima omogućava da ih mobilišu protiv slabijih grupa medju njima».
Profesor Ingrao kaže da je ponovno učenje istorije ključno za obnavljanje dijaloga izmedju rivalskih etničkih grupa. Ali on upozorava da takav proces zahteva mnogo vremena u uključuje promenu stava , aspiracija i čak uverenja. Mnogi posmatrači slažu se da je suočavanje sa prošlošću od vitalnog značaja za trajni mir i demokratski razvoj u društvima koja se trude da se oporave od razaranja i okrutnosti etničkih sukoba. Oni ukazuju da iskreno suprotstavljanje izvorima i istoriji sukoba pomaže uspostavljanju kulture koja ne oprašta ni represiju, ni nasilje.