Balsamovano telo Vladimira Iljiča Lenjina, gotovo 80 godina je bilo u mauzoleju na Crvenom trgu u Moskvi. U sovjetskoj eri, masa sveta je satima čekala u redu na šansu da nakratko baci pogled na komunističkog lidera koji je promenio pravac istorije. Medjutim, vremena su se promenila i sada Rusi raspravljaju o tome da li da ostave Lenjinovo telo na tom mestu, ili ne.
Dugački redovi ljudi koji nestrpljivo čekaju da vide Lenjina, odavno su prošli. Medjutim, tri dana u sedmici, još je moguće sići u crveno-crni kameni mauzolej koji je nekada bio slavljen kao svetilište ruskog revolucionarnog lidera. Lenjin je ležao u crnom odelu u staklenom kovčegu, a lice mu je bilo osvetljeno tako da je izgledalo gotovo kao da je od voska. Nakon prolaska oko kovčega, posetioci su izlazili da bi napolje videli i grobove drugih sovjetskih lidera, uključujući diktatora Josifa Staljina.
Vladimir Iljič Lenjin je umro 1924. Tehnika njegovog balsamovanja je bila državna tajna. Kult ličnosti koji je bio izgradjen oko njega, utišavao je svako pitanje o tome da li bi njegove posmrtne ostatke trebalo čuvati na taj način. U svakom slučaju, posle sloma Sovjetskog Saveza 1991, polako su počela da se postavljaju pitanja u vezi sa njegovim daljim ostankom u srcu Moskve. Zvaničnici su nedavno ponovo podsetili da je vreme da posmrtni ostaci davno preminulog vođe budu sahranjeni negde drugde. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da je rasprava podelila zemlju, a to pokazuju i kratke ankete posetilaca Lenjinovog mauzoleja. Bračni par Sergej i Olga su doputovali u Moskvu sa dalekog istoka Rusije.
Sergej kaže da bi Lenjina trebalo ostaviti gde jeste, da podseća buduće generacije Rusa na njihovu istoriju. Ali njegova supruga Olga ima drugačiji stav.
Ona kaže da to nije hrišćanski način tretiranja čoveka posle njegove smrti. Olgin komentar o religiji odražava zabrinutost Ruske pravoslavne crkve, koja je postala veoma uticajna od završetka zvaničnog sovjetskog ateizma. Crkveni zvaničnici već dugo ukazuju da je javno izlaganje balsamovanog tela, u suprotnosti sa hrišćanskom tradicijom. Mnogi to podržavaju, ističući i da je sam Lenjin ostavio testament u kojem izražava želju da bude sahranjen pored svoje majke u Sankt Petersburgu. U svakom slučaju, osamdesettrogodišnja Olga Uljanova, Lenjinova nećaka i najbliži živi rođak, kaže da to nije istina.
Uljanova kaže da je Lenjin, sa 53 godine, bio premlad da bi ostavio testament i previše zaokupljen državnim poslovima da bi razmišljao o takvim stvarima. Ona dodaje da bi ga trebalo ostaviti tu gde jeste. Komentar Uljanove podudara se sa onima iz ruske komunističke partije, koji se odlučno protive premeštanju Lenjinovih posmrtnih ostataka. Kada je to pitanje pokrenuto, početkom devedesetih godina prošlog veka, održane su masovne demonstracije, a partija je odbila bilo kakav razgovor o pomeranju Lenjina. Ivan Klimov, sociolog u Fondaciji za javno mnjenje u Moskvi, kaže da tako osetljivo pitanje mora pažljivo da se rešava.
Klimov kaže da bi trebalo povesti sadržajnu raspravu na socijalno-kulturnom nivou, a ne na političkoj bazi. Klimov ukazuje da istraživanja javnog mnjenja, koja je radila njegova agencija, pokazuju da je 56 odsto Rusa voljno da sahrani Lenjina, ali sličan procenat smatra i da je on «učinio Rusiji više dobra, nego zla». Svaka podrobna rasprava o ruskoj, sovjetskoj prošlosti, izgleda da neće biti laka, tako da uskoro ne treba očekivati ni razrešenje budućnosti Lenjinovih posmrtnih ostataka.