Kosovo je ponovo na medjunarodnoj diplomatskoj agendi. Prošle nedelje Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je dao zeleno svetlo za nove razgovore o budućnosti Kosova. Albanska većina na Kosovu se nada da će ti razgovori dovesti do nezavisnosti, ali većina kosovskih Srba i lidera u Srbiji se protivi tome.
Već generacijama Kosovo je predmet krvavih sukoba izmedju Srba i Albanaca. Tokom vekova ta teritorija je menjala vladare. Početkom dvadesetog veka postala je srpska pokrajina, uvek nemirna i prkosna. Od vazdušne kampanje NATO-a 1999. godine, kojom su proterane srpske snage sa Kosova, njome rukovode Ujedinjene nacije uz podršku hiljada NATO-m predvodjenih vojnika, što pretežno finansira Evropska unija. Mnogi posmatrači ističu da su krajem te kampanje NATO-a, Sjedinjene Države i njihovi evropski saveznici doneli svesnu odluku da na neodredjeno vreme odlože odluku o statusu Kosova. Njihova glavna briga je bila da bi priznavanje nezavisnosti Kosova pospešilo srpski nacionalizam i umanjilo šanse za demokratsku revoluciju u Srbiji. Medjutim, mnogi analitičari primećuju da pravni zazstoj u kojem se Kosovo i dalje nalazi, osujećuje ekonomski oporavak i etničko izmirenje. S obzirom da ova pokrajina ne prima medjunarodnu finansijsku pomoć, preko polovine stanovnika Kosova živi ispod nivoa siromaštva i još uvek nema posao.
Poput svojih suseda, probleme u pokrajini predstavljaju i organizovani kriminal, trgovina ljudima i krijumčarenje droge. Izbijanje medjuetničkog nasilja širom Kosova u martu prošle godine, u kojem je ubijeno 19 ljudi i uništeno više stotina srpskih kuća i crkvi, primoralo je medjunarodnu zajednicu da ponovo razmotri svoj pristup. Prošle nedelje, 24. oktobra, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija je odobrio početak razgovora o konačnom statusu Kosova. Brus Džekson, predsednik Projekta za demokratije u tranziciji i član Medjunarodne komisije za Balkan, iznosi argument da je prošlogodišnje nasilje bilo odraz nezadovoljstva kosovskih Albanaca zbog neuspeha da se reši budućnost te pokrajine. On kaže da bi rešavanju tog pitanja trebalo pristupiti što je pre moguće.
Brus Džekson: U Vašingtonu i širom Evrope prihvaćeno je gledište da čekanje na Balkanu ne pomaže, već pogoršava stvari. Od intervencija na Kosovu prošlo je šest godina. Nismo oduševljeni stanjem napretka i izmirenja i vreme je da to ubrzamo i upotrebimo institucije poput Evropske unije, NATO-a i drugih da izvršimo odlučan pritisak.
Džekson dodaje kako se očekuje da pregovori traju godinu dana i da će verovatno rezultirati nekom formom suvereniteta Kosova, uz nastavljanje prisustva stranih mirovnih posmatrača u cilju sprečavanja daljeg izbijanja etničkih sukoba.
Brus Džekson: Kosovo će imati neku vrstu nezavisnosti, ali mislimo da to neće biti nezavisna država. Kosovski Albanci će to morati da zarade tokom vremena time što će pokazati sposobnost da zaštite manjine, time što će u osnovi imati odgovornu vladu. Pitanje je dogovora ko će biti staratelj u periodu dok Kosovo dokazuje da može da ostvari samoupravu i da rukovodi sopstvenim pitanjima, a da pri tom ne dovede u opasnost sebe, svoje susede i manjine u pokrajini.“
Od preko 230 hiljada Srba, Roma i pripadnika drugih manjina koji su pobegli sa Kosova 1999. godine, jedva 6 hiljada se vratilo. Otprilike trećina od 100 hiljada Srba i Roma na Kosovu živi u tri pretežno srpske opštine na severu pod zaštitom NATO-a i Ujedinjenih nacija. Aleksandar Anderson, iz Medjunarodne krizne grupe u Prištini, kaže da veliki broj Srba i drugih manjina na Kosovu još uvek strahuje za svoju bezbednost:
Aleksandar Anderson: Većina Srba na Kosovu strahuje da je njihova bezbednost, čak i pod upravom medjunarodne zajednice, ugrožena i nezadovoljavajuća. Oni strahuju od onoga što bi moglo da se desi ukoliko njihova bezbednost bude dalje oslabljena, pošto je preneta sa Beograda u nadležnost medjunarodne zajednice, a sada ima izgleda da će biti preneta u nadležnost albanske većine na Kosovu.
Štaviše, dodaje Anderson, stavovi Kosovskih Albanaca i Srba postaju sve oštriji.
Aleksandar Anderson: Na obe strane postoje ekstremne struje koje se zalažu za etničko razdvajanje, neku vrstu podele. Te struje ne vide budućnost Kosova u okviru multi-etničke države. Medjunarodna zajednica je, za razliku od umešanih strana, veoma privržena toj viziji Kosova.
Pa ipak primećuje Brus Džekson, iz Projekta za demokratije u tranziciji, predstojeće diskusije su bazirane na nizu principa o kojima je medjunarodna zajednica već postigla dogovor. Ti principi ne uključuju podelu, ali ni povratak na stanje iz 1999. godine.
Brus Džekson: Iskreno rečeno, mi ne pregovaramo. Medjunarodna zajednica donosi odluku o tome kako će dve strane postupiti. Podela nije predmet diskusije. Ne verujem da bilo ko misli da ćemo u ovom veku prekrajati granice na Balkanu. Takodje ne mislim da je povratak pod kontrolu Srbije moguć. Fokus je na zaštiti srpske manjine.“
Džon Halsman, iz vašingtonske Fondacije Heritidž, kaže da bi opravdane zabrinutosti Srbije trebalo da budu uzete u obzir i da bi Srbija u punoj meri trebalo da učestvuje u postizanju najboljih mogućih rešenja u okviru kona;nog rešenja. Medjutim, on dodaje da bi medjunarodna zajednica trebalo od početka jasno da stavi do znanja da nijedna strana nema pravo veta na ovim razgovorima.
Džon Halsman: Pregovori su o tome da se postigne za svaku stranu, da tako kažem druga po redu najbolja opcija. Srbi će izgubiti po pitanju nezavisnosti, ali mogu da dobiju garancije za zaštitu prava manjina. Oni mogu da dobiju decentralizaciju Kosova. Takodje mogu da dobiju bezbednu granicu sa svojim sunarodnicima i zaštitu svojih svetih mesta, kao i uslovnost, što znači da ukoliko kosovski Albanci u potpunosti ne ispoštuju sve to, neće dobiti nezavisnost.
Većina posmatrača smatra da pregovori o finalnom statusu pod pokroviteljstvom UN, uz bezbednosne garancije NATO-a i pomoć Evropske unije za ekonomski razvoj, mogu da pruže novom Kosovu dobre šanse za uspeh.