9. oktobar, 2005. godine ostaće zauvek zabeležen u istoriji robotike kao dana kada su prva potpuno samostalna robotska vozila uspesno prešla dugu i tesku pustinjsku stazu dugu 132 milje. Pobedničko vozilo prepravio je tim sa univerziteta Stanford, u Kaliforniji, a medju tridesetoricom inženjera i tehničara nalazio se i 25-godišnji Filip Krsmanović. Sa njim je razgovarao naš saradnik, Djordje Putić.
Trku u pustinji Mohavi, nedaleko od Las Vegasa, organizovala je američka Vojna agencija za visokotehnološke istraživačke projekte, poznata po skraćenici DARPA. Zadatak je izgledao gotovo nemoguć: prepraviti normalno vozilo u robota koji može potpuno samostalno, bez ikakve daljinske komande, da predje 211 kilometara teške, pustinjske staze, sa preprekama, mostovima, uskim prolazima, nizbrdicama, uzbrdicama, i prevojima oivičenim liticom s jedne, i jarugom s druge strane. Naš sagovornik, Filip Krsmanović, postdiplomac na univerzitetu Stenford, u oblasti veštačke inteligencije, jedan je od onih koji su opremili pobedničko vozilo - zapravo luksizni Folksvagenov džip, model Tuareg. Filipe, čestitamo vam na blistavoj pobedi vašeg tima u ovoj zaista teškoj trci. Ali, kažite nam najpre nešto o sebi:
Krsmanović: Moji roditelji, Smiljka i Radenko Krsmanović, sreli su se u Zambiji, u Africi. Otac mi je gradio puteve, radio je u Partizanskom putu, a majka je bila lekar u istoj firmi. Ja sam rodjen u Beogradu, a u Afriku sam otišao kada sam imao godinu ili dve. Odrastao sam u Zambiji i tamo sam pohadjao školu sve do 16. godine, kada sam otišao u Englesku, gde sam završio poslednje dve godine škole. U Engleskoj sam se opredelio za Ameriku, zato što je ovdašnji sistem školovanja daje veće mogućnosti. U Evropi, odnosno Engleskoj, morate da se opredelite ranije. U Americi sam od 1999., ovde na Stanfordu, gde sam studirao kompjutere i japanski jezik i gde sam sada na postdiplomskim studijama za veštačku inteligenciju i robotiku. Tako sam se našao u ovom projektu.
Glas Amerike: Koliki tim je radio na projektu vozila Stenli?
Krsmanović: Rekao bih da nas ima tridesetak. To su uglavnom profesori i postdiplomci sa Stanforda i neki ljudi iz industrije koji su bili naši sponzori. Bilo je nekoliko inženjera iz Folksvagena jer smo koristili njihov automobil. U timu je bilo četvoro glavnih, koji su cele godine radili ovaj projekat. Počeli smo u julu 2004., a negde u septembru ili oktobru prošle godine rad je postao vrlo ozbiljan. Vodje projekte su bili profesor Sebastijan Trun, poreklom Nemac, koji je na Stanford došao sa univerziteta Karnegi-Melon, i troje-četvoro njegovih postdiplomaca. Mi, ostali, imali smo neke manje zadatke u tome i bili smo podeljeni u specifične grupe.
Glas Amerike: Na kojim problemima ste vi lično radili?
Krsmanović: Moja grupa se zvala ”Reliable Computing,“ što znači da smo radili na sigurnosti i pouzdanosti kompjuterskog sistema. Jedan nivo je hardverski, a drugi softverski. Recimo, ako se prekine neka žica ili se pokvari hard disk ili neki laserski senzor prestane da radi, mi hoćemo da nastavimo sa trkom, da nas to ne zaustavi. Na primer, imali smo sistem od tri kompjutera, kao jedan mozak koji ima nekoliko kopija. Ako jedan sistem padne, imali smo rezervu koja se uključuje tamo gde je prethodni sistem stao. Što se tiče softvera, imamo neke programe koji su vrlo jednostavni i stabilni i koje smo mnogo testirali. Ti programi pregledaju sve ostale programe koje su ostali timovi pravili, da prave mapu ili da prave plan gde da idemo na toj mapi. Onda gledamo te programe da li se ponašaju kako treba, a ako postoji neki problem onda naš program kreće u akciju i počinje od početka ili menja neke stvari i tako dalje.
Glas Amerike: Koji su bili najveći problemi sa kojima ste se suočavali?
Krsmanović: To je teže pitanje. U ovakvom poslu ima jedno milion problema i svaki je važan. Da vam dam malo perspektive: ista ovakva trka održavala se pre godinu-dve i tada je najdalji robot stigao samo sedam milja od 130 milja. Ljudi nisu bili svesni koliko je ovo težak problem. Mi pokušavamo da kopiramo ljude, da vozimo kao što bi čovek vozio. To je vrlo težak problem. Ljudi nisu svesni koliko smo mi komplikovani i neverovatni, koliko smo pripremljeni... Koliko nas je priroda ili Bog, u šta već verujete, koliko su nas pripremili za ove stvari. Nama to ne izgleda komplikovano da vidimo kuda idemo. Za kompjuter i robote to je vrlo komplikovana stvar. Ako laser ili kamera na robotu vidi ispred sebe neko grmlje, ne zna da li je kamen ili grmlje. To je vrlo teško za njega da se opredeli šta je. I tako, ima milion malih problema. Ali, ovaj put smo završili trku i to je bio veliki sklok u godinu-dve tako da... rešili smo dosta njih. Ako se radi o običnom autoputu to je vrlo lak problem. Koristi se kamera koja vidi put, odnosno belu liniju koju može da prati. Ali u pustinji, negde van autoputa, mora robot da nadje gde je najbolje da se ide. Roboti su dobri u preciznosti, da ponavljaju, snažniji su od nas... ali robotu je vrlo teško ako je okolina neizvesna, ako se okolina menja. Zato nemamo robote svuda oko nas. Kad su pedesetih, šezdesetih godina našli prvi put robote, rekli su u ovo vreme biće svuda oko nas roboti, ali nisu shvatili koliko je to teško. Daleko smo od toga, ali guramo.
Glas Amerike: Jel ste vi bili na licu mesta kada se trka održavala?
Krsmanović: Da, bio sam. Trka je počela u šest ujutro, u jednom mestu izvan Las Vegasa. Kurs nismo znali unapred, tek dva sata pre trke, tako da je to bila vrlo neizvesna okolina. Roboti su kretali u razmaku od pet minuta. Stalno su se vraćali u isto mesto, pravili su krugove... Mi smo završili za oko 6 sati i 30 minuta. Četvoro petoro ih je završilo.
Glas Amerike: Kako ste se osećali kada ste videli da je vaše vozilo stiglo na cilj?
Krsmanović: Bilo je baš neverovatno. Sećam se, mi smo imali drugo mesto. U prošloj trci Karnegi-Melonov robot je dogurao do 7 milja. Ove godine oni su krenuli prvi, a mi smo bili iza njih. Ja sam bio dosta umoran jer sam vozio tokom noći da bih stigao na vreme. Otišao sam malo da spavam i kada sam se probudio čuo sam da smo prešišali Karnegi-Melonovog robota. To je bilo neverovatno. Staza je vrlo teška, ima i mostova i tunela i tenkovskih prepreka. Neverovatno.
Glas Amerike: Koji je vaš sledeći projekat. Hoćete li da nastavite na razvoju robotskih vozila ili na nečemu drugom?
Krsmanović: Pravo da vam kažem, ne znam... Uvek će me interesovati robotika i artificijelna inteligencija. To mi je u stvari specijalizacija na fakultetu. Trenutno radim na jednom gejm plejing programu, koji može da igra igre kao šah ili Otelo bolje od čoveka i što više igra to bolje zna da igra. U Americi još to nije toliko razvijeno kao recimo u Japanu. Ja sam bio u Japanu šest meseci, pre dve-tri godine, i radio sam za Tošibu tokom leta, za njihovu robotsku grupu. Ne znam, možda ću otići tamo jednoga dana. Sada ću da završim postdiplomski i videti da li da nastavim sa doktoratom ili možda da odem u industriju.
Glas Amerike: Da li mislite da robotska vozila imaju i civilnu primenu?
Krsmanović: Da tu nema civilne primene ja ne bih ni radio na ovome. Mene ne interesuje niti volim da ovakve stvari idu u ruke vojske i da se koriste za ratove i tako nešto. Ali tu postoje dve činjenice koje ne možemo da zaboravimo. Jedna je činjenica da američka vojska ima dosta para, a za razvoj tehnologije uvek su bitne pare. Da nije bilo njih da naprave ovakvu trku, da ulažu pare u ovakvo istraživanje, ne bismo došli ovoliko daleko. A druga činjenica je to - koja god tehnologija padne u ruke vojske na kraju dodje u civilne ruke. Jedan primer su vam mlazni avioni. Drugi primer je internet. Internet je počela američka vojska, zvao se arpanet, a sada ga svi koristimo. Definitivno mislim da će ova tehnologija doći u civilne ruke. Već danas imamo na primer automobile tipa Leksus koji imaju laserske senzore pa mogu da spreče saobraćajne nesreće. Ako ima nešto ispred vas on će automatski da uspori. Ja mislim da ćemo mi doživeti kada će ti sistemi biti u našim automobilima i skoro da neće biti saobraćajnih nesreća. Nadam se da ćemo brzo doći do toga.