Povod okupljanja bilo je obeležavanje šezdesete godišnjice Ujedinjenih nacija i potvrda njene predanosti obavezi preuzetoj 2000. godine, poznatoj kao ”Ciljevi Ujedinjenih nacija u novom milenijumu.”
A ti ciljevi su formulisani kao borba protiv siromaštva, iskorenjivanje gladi, suzbijanje virusa HIV i Side i smanjenje smrtnosti dece u svetu. Pored ostalog, na sastanku je trebalo postići saglasnost o značajnim reformama koje bi doprinele da Ujedinjene nacije efikasnije odgovore na probleme 21. veka. Analitičari kažu da je na trodnevnom sastanaku bilo nekoliko pozitivnih pomaka, ali i razočarenja i neočekivanih razvoja događaja. Evo šta je tada izjavio predsednika Buša o planu razvoja Ujedinjenih nacija.
”Predani smo ciljevima Milenijumskog razvoja. To je ambiciozan plan koji uključuje smanjenje siromaštva i gladi u svetu za 50 odsto kojim bi trebalo da se osigura da svako dete na svetu ima pristup osnovnom obrazovanju, i da se zuastavi širenja Side. Imamo moralnu obavezu da pomognemo drugima i moralni zadatak da to bude obavljeno efikasno“.
Medjutim, neke nevladine organizacije su razočarane što se Sjedinjene Države i druge zemlje i dalje protive predlogu Ujedinjenih nacija da bogate nacije izdvoje 0,7 odsto bruto nacionalnog proizvoda za pomoć siromašnim zemljama.
Majkl Dol, bivši, viši savetnik Generalnog sekretara Kofija Anana kaže:
”Sjedinjene Države i druge zemlje bile su protiv predloga iz više razloga, ali mislim da je najvažniji budžetski i finansijski. Iako se radi o malom procentu američkih ukupnih prihoda, za sada još uvek ne postoji takva predanost razvojnim ciljevima. Naročito u Sjedinjenim Državama postoji velika doza neverice da strana pomoć može da bude efikasna pokretačka snaga za pokretanje razvoja.“
U završnom dokumentu trodnevnog samita Ujedinjenih nacija industrijski razvijene zemlje nisu preuzele konkretnu obavezu o tome koliko treba da izdvoje iz svog bruto nacionalnog proizvoda na ime pomoći nerazvijenima.
Ali, analitičari smatraju da je jedan od najvećih propusta proteklog samita ipak bila nesposobnost svetkse organizacije da uskladi stavove oko reforme Saveta bezbednosti.
Nensi Soderberg, bivša alternativna predstavnica SAD u Ujedinjenim nacijama, kaže da se Savet bezbednosti mora suočavati sa potrebama današnjice i da svetske sile 2005. nisu iste kao i 1945. kada su Ujedinjene nacije osnovane.
”Ujedinjene nacije imaju pet stalnih članica. To su Kina, Rusija, Sjedinjene Države, Britanija i Francuska. Međutim, nema ni jedne zemlje iz južne Amerike ili Afrike. Tih pet članica ne predstavlja ceo svet i u očima nekih ljudi one nisu legitimne jer, po njima, nema balansa.“
Učesnici samita nisu prihvatili predlog Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana za proširenje Saveta bezbednosti sa 15 na 24 člana, o čemu bivši savetnik u Ujedninjenim nacijama Majkl Dol kaže.
” Niko ne misli da je veći Savet bezbednosti, po definiciji, i bolji. Proširenje sa 15 na 24 člana moglo bi da iskomplikuje okupljanje članova za glasanja kako bi se donele neophodne odluke. Jedan od najvećih problema današnjeg Saveta bezbednosti jeste što nije na vreme reagovao na krize koje su izbijale širom sveta - kako na na Balkanu i Ruandi. Stoga je ideja o još većem broju predstavnika i tom telu, vrlo problematična.
Sve to znači da su pomenute i druge refore Ujedinjenih nacija za sada odložene. U medjuvremenu, stručnjaci ukazuju da je od kritičnog značaja da svetska organizacija sprovede promene da bi i ubuduće bila efikasna snaga na međunarodnoj sceni.