UN obeležavaju 60. godišnjicu svog postojanja u trenutku zategnutosti u odnosima svetske organizacije sa SAD - zemljom domaćinom i najvećim donatorom.
Odnosi između UN i SAD pali su na najnižu taccku pre dve i po godine, kada je Amerika stale na čelo koalicije koja je izvršila invaziju na Irak, bez dozvole Saveta bezbednosti. Ubrzo posle toga, generalni sekretar Kofi Anan imenovao je komisiju sa zadatkom da predloži promene u svetskoj organizaciji, što se delimično smatra pokušajem da se ograniči mogućnost zemljama članicama da deluju unilateralno. Kada je, prošlog marta, Kofi Anan objavio predlog reformi za koje je želeo da budu usvojene na generalnoj skupštini kojom će se obeležiti 60. godišnjica organizacije, on nije krio da je jedan od njegovih ciljeva da se ograniči mogućnost jednostranog delovanja, poput akcije kojom je oboren Sadam Husein.
“Verujem da se iz ovog izveštaja jasno vidi da živimo u međusobno povezanom svetu, u kome smo izloženi brojnim izazovima i pretnjama sa kojima ni jedna zemlja, bez obzira koliko ona bila jaka, ne može sama da se suoči – te da je potrebno da sarađujemo kako bi te pretnje ograničili… Verujem da su efikasne UN u interesu SAD i njihovih građana, kao što i drugih zemalja i njihovih naroda.”
Kada ga je potom BBC zapitao da li invaziju na Irak smatra nelegalnom, Kofi Anan je odgovorio potvrdno. Takve izjave nisu bile dobro primljene u administraciji predsednika Buša, kao ni u američkom Kongresu koji invaziju Iraka mahom smatra legalnom. Kao odgovor, Kongres je odmah imenovao svoju komisiju zaduženu za predlog reforme UN, na čijem čelu su se našli nekadašnji predsedavajući Predstavničkog doma – Njut Gingrič i bivši vođa senatske većine Džordž Mičel. Nekoliko kongresnih komiteta odmah je započelo istrage u vezi sa optužbama o korupciji u okviru programa “nafta za hranu” koji su UN sprovodile u Iraku. A predsednik Buš je imenovao otvorenog kritičara UN – Džona Boltona – za američkog ambasadora u UN. Profesor Edvard Lak, sa univerziteta Kolumbija, ukazuje da odredjenu dozu trvenja treba očekivati, zbog takozvanog asimetričnog odnosa snaga između SAD i drugih članica svetske organizacije.
“Kada se sve uzme u obzir, ovo je do sada najproblematičnija faza u odnosima između SAD i UN. SAD su uvek bile znatno ambivalentne u vezi sa UN. Jedan od razloga je i to da je za veliku silu dosta tessko da se uklopi u organizaciju u čijem je članstvu 191 zemlja.”
Ali svi se ipak slažu da su obe strane potrebne jedna drugoj. Jan Elijason, ssvedski ambassador u UN, koji preuzima ovoga meseca položaj predsedavajućeg Generlane skupštine UN, kazze:
“Nema sumnje da su SAD vodeća super sila današnjice, toga su svi svesni. Ja samo mogu da se nadam da će super sila shvatiti da su dobri multilateralni odnosi u njenom interesu. Mislim da je to jasno kada se uporede iskustva iz Iraka i Avganistana. Ja se nadam da će se SAD pridržavati svoje tradicije i biti partner u međunarodnim naporima.”
Bivši senator Džordž Mičel napominje da je kongresna studija o UN došla do istog zaključka i da on ne vidi kontradikciju između američkih interesa i interesa UN.
Nije to konflikt. Osnovne želje svih ljudi su slične… možda ima manjih taktičkih neslaganja o tome kako delovati na kraći rok, ali Amerikanci imaju iste vrednosti i želje kao i svi drugi ljudi.”
Profesor Edvard Lak naglašava da, uprkos nesavršenostima, UN uživaju snažnu podršku među Amerikancima.
“Prema najnovijem istraživanju organizacije Galup, samo 13% Amerikanaca želi da mi izađemo iz UN… javnost smatra da mi treba da izvršavamo svoje obaveze, da ostanemo u UN, da budemo dobri građani sveta, ali da istovremeno budemo u mogućnosti da sami donosimo odluke, zbog kojih se nećemo stideti. Mi, kao zemlja, verujemo u naše osnovne pincipe i svrhu, pa smatram da će u odnosima i dalje biti izvesnih problema; ali ni jedna strana ne može da se odrekne one druge.”
Veliki broj analitičara i diplomata se slažu da su osnove odnosa između SAD i UN mozzda jače nego ikada, uprkos pritiscima koji su se nagomilali tokom 60 godina postojanja svetske organizacije.