Linkovi

Čarni: Srpske izbeglice sa Kosova će se svakako osećati sigurnije u oblastima naseljene Srbima


Potpredsednik vašingtonske organizacije “Refugees International”, Džoel Čarni ( Joel Charny), u razgovoru sa kolegom Brankom Mikašinovićem osvrnuo se na proces i praksu koji bi omogućili i olakšali povratak izbeglica uopšte, a posebno povratak Srba i nealbanaca na Kosovo.

Džoel Čarni: Generalno govoreći, postoje dva glavna aspekta u pripremama za povratak izbeglica. Prvo, morate saradjivati direktno sa izbeglicama da bi ih emotivno pripremili za povratak i ubedili da su okolnosti za povratak pogodne. U tom procesu su ponekad uključeni i zemljaci koji dolaze u izbegličke logore, a koji su i sami bili izbeglice, da se susreću i razgovaraju sa izbeglicama ukazujući da su se i oni vratili i da im je dobro. Izbeglice takodje ponekad u izbegličkim logorima prolaze kroz proces obrazovanja, sticanja kvalifikacija, da bi mogle da po povratku budu korisne i sebi i društvu. Često puta, izbeglice napuste svoju otadžbinu kao deca, a vraćaju se kao mladići. Dobro je ako u medjuvremenu steknu odredjeno obrazovanje. Da bi se izbeglice vratile, potrebno je takodje obezbediti stambeni prostor, zaposlenje i obrazovanje za decu u zemlji u koju se vraćaju. To je složen i intenzivan proces, koji treba sistematski obaviti, ako želite da imate uspešan povratak izbeglica.

Glas Amerike: Da li bi, na primer, decentralizacija na Kosovu mogla da ohrabri povratak izbeglica?

Džoel Čarni: U načelu, decentralizacija je dobra. Naime, želite da kažete izbeglicama da će moći da se vrate svojim kućama, medju svoje ljude. Negativan aspekt decentralizacije je da bi povratak u etničke enklave mogao da postane izazov sa tačke gledišta bezbednosti. S jedne strane, recimo, srpske izbeglice sa Kosova će se svakako osećati sigurnije i ugodnije u oblastima koje su srpske, odnosno naseljena Srbima, a s druge strane, te enklave bi mogle da potencijalno postanu mete albanskih ekstremista. Naravno, bolje rešenje bi bilo da srpske zajednice koegzistiraju sa albanskim i drugim etničkim zajednicama i da imate odredjen stepen decentralizacije, koji bi omogućio razne vidove saradnje sa drugim etničkim zajednicama, kao i nužnu bezbednost.

Glas Amerike: Medjutim, šta ukoliko suživot i saradnja izmedju raznih etničkih grupa nisu ostvarljivi?

Džoel Čarni: U tom slučaju bi najbolja alternativa bila da ljudi ipak žive u svojim etničkim zajednicama, enklavama, i da budu odgovorni za svoju egzistenciju. Medjutim, i u tom slučaju minimalan uslov je da te zajednice budu medjusobno povezane, kao i sa matičnom zemljom, radi održavanja svog identiteta i ekonomskog opstanka. U suprotnom, imali biste u suštini male tačkice, odnosno zajednice, koje nemaju mogućnost da sačuvaju svoj identitet i razgranaju ekonomske aktivnosti radi opstanka.

Glas Amerike: Kakva je mogućnost da etničke enklave prežive pod okolnostima velike izolacije?

Džoel Čarni: Mislim da bi to bilo veoma teško, mada nije nemoguće. Glavni problem bi, po mom mišljenju, bio ekonomski. Ko vas zapošljava, sa kim trgujete, sa kim saradjujete. Potpuna autonomija na takvom, mikro nivou, mogla bi da bude nerealna u svetlu današnje integrisane i globlane ekonomije. Takvim zajednicama, koje bi mogle da se održe sa nacionalne i kulturološke tačke gledišta, morale bi da se otvore ekonomske mogućnosti.


XS
SM
MD
LG