Povodom sastanka predsednika Vlade Srbije Vojislava Koštunice i američkog ambasadora za ratne zločine Pjera Rišara Prospera, o saradnji Beograda sa Haškim tribunalom razgovarali smo sa savetnikom Komisije za evropsku bezbednost i saradnju u Predstavničkom domu američkog Kongresa, Robertom Handom. U razgovoru sa kolegom Brankom Mikašinovićem, Hand je rekao:
Robert Hand: Nakon posete Nikolasa Bernsa Beogradu odobrena je ranije ove godine cerifikacija Srbiji kao priznanje njenoj dotadašnjoj saradnji sa Hagom. Istovremeno je izražena nada da će se time podstaći predaja ostalih optuženika za ratne zločine. Umesto toga, dogodilo se ono što se dogadjalo proteklih godina: pritisak na one, koji bi trebalo da preduzmu odgovarajuće akcije, popustio je. Mislim da je to za žaljenje i da će verovatno dovesti do situacije da iduće godine Kongres ponovo uslovi sertifikaciju.
Glas Amerike: Šef UNMIK-a na Kosovo Soren Jesen Peterson rekao je da će pregovori o budućem statusu možda početi pre kraja godine. Da li to znači da je medjunarodna zajednica prećunto napustila politiku standardi pre statusa?
Robert Hand: Ne, to nije slučaj. Očigledno je da postoji pritisak da se ranije, a ne kasnije, pristupi pregovorima o konačnom statusu. Već je proslo šest godina od konflikta na Kosovu i treba krenuti napred. Peterson je u maju ove godine dao iskaz pred Helšinskom komisijom. On i Stejt department su pružili kategorična uveravanja da medjunarodna zajednica neće odustati od poštovanja ljudskih prava na Kosovu, a pitanje ispunjavanja standarda je pitanje ljudskih prava, kao što su povratak izbeglica, sloboda kretanja itd. Medjunarodna zajednica se povoljno izrazila o planu B decentralizacije, koji srpska strana nije prihvatila. Medjutim, sada se radi na kompromisnoj verziji. Postoji izvesna zabrinutost da Srbija ne saradjuje u potpunosti, posebno u pogledu povratka srpskih izbeglica, kako bi to pitanje i druge negativne elementi koristila radi povoljnije pozicije na pregovorima o konačnom statusu Kosova. Mislim da bi primarni interes Beograda trebalo da bude dobrobit Srba, Roma i drugih, čija situacija je veoma teška, a ne da se to pitanje koristi u političke svrhe. Trebalo bi prihvatiti ponudu i obećanje privremenih vlasti u Prištini da srpske izbeglice mogu da se vrate, a ne da se to pitanje koristi u političke svhre, jer od toga nece biti velike vajde. Važno je da se pomogne nealbanskim izbelicama da se nakon šest godina vrate svojim domovima.
Glas Amerike: Da li verske netrpeljivosti i tenzije, kao sto je hapšenje srpskog arhiepiskoga Jovana u Makedoniji, i spor Srpske pravoslavne crkve i crnogorske crkve, mogu doprineti daljoj regionalnoj destabilizaciji?
Robert Hand: Pre svega mislim da presuda i upućivanje na izdržavanje zatovrske kazne arhiepiskopa Jovana za podsticanja verske mržnje, predstavlja kršenje obaveze Mekedonije prema OEBS-u o poštovanju verskih sloboda. Bez obzira na iskrenost arhiepiskopovioh verovanja ili pak njegove političke motivacije, on ima svoja gradjanska prava. Korišćenje klauzule privremenog zakona o podsticanju mržnje podseća, barem nas koji se već godina bavimo zaštitom ljudskih prava, na komunistički period kada su ljude slali u zatvor pod optužbom za podstiacanje mržnje. Nesrećno je da su makedonske vlasti preduzele takav korak, koji je u suštini kontraproduktivan i ostavlja loš utisak o vladajućoj strukturi te zemlje. Pored ovog, kao što znate, Srpska pravoslavna crkva je postavila crkvu na vrh jedne planine u Crnoj Gori, a koliko ja znam, crnogorska i makedonska crkva žele da izgrade svoje crkve u Vojvodini. Vidim to kao još jednu problematičnu situaciju. Nije u redu kada funkcioneri u Srbiji kažu da moraju da poštuju kanonsko prvo Srpske pravoslavne crkve i da zbog toga uskrate pravo drugim crkvama da grade svoje bogomolje, bez obzira da li je reč o makedonskoj, crnogorskoj ili bilo kojoj drugoj. Nepriznavanje autokefalnosti tih crkava ne daje pravo vlastima da uskraćuju pravo na izgradnju sakralnih objekata. Isto se odnosi i na Makedoniji i Crnu Goru gde Srpska pravoslavna crkva takodje ima pravo da gradi svoje bogomolje, a dužnost vlasti je da jednostavno štiti verske slobode. Što se tiče stabilnosti, donekle me zabrinjavaju izveštaji o sve većem angažovanju Srpske pravoslavne crkve u političkom životu Srbije zbog mogućih posledica takve situacije, dugoročnije gledano, na razvoj dogadjaja na Kosovu i u Crnoj Gori.