Saradnik Glasa Amerike Endru Baroš potražio je odgovor na to pitanje od Nila Tomsona, autora knjige :“Upali tu sveću: Život i delo Alena Šeparda,“ prvog Amerikanca koji je 1961. poleteo u svemir.
Nil Tomson kaže da je u početku svemirskih letova većina američkih astronauta, poput Alena Šeparda i Džona Glena, poticala iz manjih mesta, i pretežno vojnih porodica, u kojim su majke bile jake ličnosti. Postati asstronaut nekada je bila privilegija muškaraca, mahom vojnih pilota, koji su mogli da podnesu fizičke napore tog zadatka, a ne načnika, koji bi više bili usmereni na svemirska istraživanja.
Nil Tomson kaže da je pored visoke intelegencije, oštroumnosti i brzih refleksa, hrabrost jedan od važnih faktora. Međutim, bez obzira na sva predhodna znanja, astronauti u obuci počinju od nule. Moraju da nauče čitavu ogromnu kompleksnost šatla i njegovog pogonskog sistema i da prodju obuku na simulatorima, kako bi iskusili kako će se osećati i ponašati svakog trenutka u bezvazdušnom prostoru. Naravno ne treba zanemariti i emotivnu stranu. Kada je Alen Šepard, kao komandant Apola 14, 1971. postao peti čovek koji je kročio na mesečevu površinu i pogledao put Zemlje, u naletu emocija i spoznaje o ogromnom značaju poduhvata koji je napravljen, zagrcnuo se i oči su mu zasuzile.
Kao dete Šepard je maštao o letenju, pravio modele aviona i svaki slobodan trenutak provodio pored obližnjeg aerodroma da bi posmatrao poletanja i sletanja aviona. Tako je upoznao neke mehaničare za koje je radio razne poslove, a oni su mu za uzvrat davali časove iz teorije letenja. Njegova majka, koja je znala za njegovu fasciniranost avionima i želju da poleti, kupila mu je 1938. godine za to vreme neuobičajen i veoma skup poklon - povratnu avionsku kartu od Nju Hempšira do Bostona.
U posadi današnjeg šatla Diskaveri nalazi se Vendi Lorens, ćerka nekadašnjeg Šepardovog kolege Bila Lorensa. Vojni pilot, Lorens koji je ušao u najuži Nasin izbor od 32 kandidata, na žalost nije prošao lekarske preglede na kojima je otkriveno da ima povremena lupanja srca. Bil Lorens se vratio vojnom vazduhoplovstvu i ubrzo je poslat u Vijetnam. U jednoj akciji njegov avion je oboren, a on je zadržan u višegodišnjem zarobljeništvu. Njegova najmlađa ćerka Vendi krenula je očevim stopama. Završila je vojno-pomorsku akademiju i postala mornarički pilot. Njen cilj je bio da ispuni neostvareni san svoga oca i postane astronaut, što joj je pošlo za rukom. Let šatlom Diskaveri do Međunarodne svemirske stanice je treći svemirski let Vendi Lorens.