Medjunarodna zajednica u jeku je procesa ocenjivanja da li bi Kosovo trebalo usmeriti stazom koja vodi ka nezavisnosti. Odluka o tome biće doneta kroz nekoliko meseci. Što se tiče Sjedinjenih Država, one su sada previše usredsredjene na krupnije dogadjaje u Iraku i Avganistanu i želele bi da se oslobode decenijama dugog vojnog angažmana na Balkanu, kaže Stiven Mejer, profesor Univerziteta za nacionalnu odbranu i bivši analitičar Centralne obaveštajne agencije.
”Bušova administracija je sama priznala da bi želela da se okane tog dela sveta i da ga prepusti Evropljanima. Ali tu postoji jedan interesantan momenat. Mi prepuštamo taj region nekom drugom, ali ga ne prepuštamo ljudima koji žive u njemu - već zapadnim Evropljanima. Znači, jedna velika sila prepustiće kontrolu nad tim regionom drugoj velikoj sili.“
Filip Henderson, vašingtonski direktor Nemačkog Maršalovog fonda, koji ima političko savetodavnu ulogu na Balkanu, daje pozitivniju procenu. On veruje da je moguće izdejstvovati sporazum na koji bi, iz gundjanje, pristali i kosovski Albanci i Beograd. Henderson smatra da je članstvo u Evropskoj uniji najvažnija inicijativa koju Evropa može da ponudi Balkanu:
”Neka vrsta odmerene nezavisnosti za Kosovo, pod snažnom medjunarodnom kontrolom ili uz snažno medjunarodno prisustvo tokom srednjeročnog perioda, istovremeno je neophodna i verovatna. Mislim da će to postati jasno tek kada Evropska unija reši svoje unutrašnje probleme, odnosno kada se dogovori oko daljeg proširenja.“
Iako je odbacivanje ustava Evropske unije dovelo u pitanje njeno proširenje na Balkanu ipak je verovatno da će Bugarska i Rumunija biti primljene do 2008. godine. Filip Henderson veruje da bi to predstavljalo snažan podstrek za zemlje zapadnog Balkana:
”Pod Balkanom podrazumevam ne samo zapadni deo, uključujući bivšu Jugoslaviju, već i Rumuniju i Bugarsku. To su dve uspešne države koje bi mogle da imaju pozitivan uticaj van svojih granica.“
Dok u pogledu Kosova postoji izvestan optimizam, mala je verovatnoća da će Bosna i Hercegovina uskoro postati država sposobna da sama sobom upravlja. Srbi, Muslimani i Hrvati više ne ratuju medjusobno, ali su odnosi još zategnuti. Stiven Mejer sa Univerziteta za nacionalnu odbranu kaže da Bosnu opterećuje to što nema vladu koja bi bila u stanju da nametne svoj autoritet i oslobodi se zavisnosti od medjunarodne pomoći:
”Ako uzmete u obzir sva ta previranja, na društvenom, vojnom, ekonomskom i političkom planu, videćete da u Bosni kao državi ima vrlo malo integracije. Mislim da je ta zemlja jedan od krupnijih promašaja američke diplomatije.“
Susedna Srbija, takodje se još oporavlja od posledica Miloševićevih ratova. Demokratski reformisti, koji je trenutno vode, govore vrlo površno o njenoj odgovornosti za ratove koji su rastočili Jugoslaviju. Vlada Vojislava Koštunice znatno je proširila saradnju sa Haškim sudom i predala nekolicinu optuženih, ali general Ratko Mladić, za koga se smatra da je odgovoran za masakr sedam hiljada Muslimana u Srebrenici, pre tačno deset godina, još nije priveden pravdi. Sjedinjene Države i Evropska unija jasno su predočile Srbiji da neće biti u potpunosti prihvaćena u medjunarodnoj zajednici sve dok počinioci zločina u Srebrenici ne budu izvedeni pred sud.