Svaki kompjuter na ovom svetu ponaša se kao službenik ili radnik kome sve treba pokazati prstom da bi uradio nešto korisno. U protivnom, sasvim je zadovoljan da sedi i, prosto rečeno, ”hvata zjale.“
Ali, treba ih razumeti: kompjuteri su mašine koje rade na osnovu instrukcija i nemaju sopstvenu unicijativu - što je možda i dobro. Ko zna šta bi se moglo desiti ako bi kompjuteri preuzeli stvari u svoje ruke.
Druga karakteristika ovih mašina jeste da su u stanju da dele poslove, s tim što se njihova udružena snaga sabira. Kada čitamo o nekom superkompjuteru koji je u stanju da obavlja trilione i trilione matematičkih operacija u sekundi, to ne znači da je neko sagradio jedan jedini procesor tolike snage.
U stvari, reč je o četi kompjutera koji dele veliki posao na delove. U svetu se sve češće koristi ovakvo umrežavanje kompjutera. Na primer, ako neka velika firma ima nekoliko stotina mašina, koje preko noći ostaju uključene ali ništa ne rade, moguće je uposliti ih da rade nešto korisno.
Štaviše, uz pomoć odgovarajućeg softvera moguće je uposliti procesor čak i u kratkim pauzama izmedju dva posla preko dana. Kada je potreban vama - kompjuter radi za vas, a kada vam nije potreban istog trenutka se vraća nekom drugom zadatku - na primer traganju za lekovima protiv raka ili otkrivanju funkcija raznih proteina u ljudskim genima.