Da li su Sjedinjene Države na pragu militarizma? To je tema nove kontroverzne knjige “Novi američki militarizam: kako su Amerikanci zavedeni ratom” iz pera Endrua Bejseviča, profesora međunarodnih odnosa na Bostonskom univerzitetu.
Profesor Bejsevič je nedavno prikazao svoju knjigu na jednom skupu u Institutu Kejto, ovde u Vašingtonu. Skup je pratila naša koleginica Jela Defrančeski.
Pre nego što je odbranio doktorat na univerzitetu Prinstonu i postao direktor centra za međunarodne odnose na Bostonskom univerzitetu, Endru Bejsevič je služio kao oficir američke vojske u Vijetnamskom ratu, a prvu diplomu je stekao na prestižnoj američkoj vojnoj akademiji Vest Point. Profesor Bejsevič za sebe kaže da je konzervativac. No, to ga nije sprečilo da u svoje dve poslednje knjige “Američka imperija” i “Novi američki militarizam” kritikuje američku spoljnu politiku i doktrinu nacionalne bezbednosti republikanskog predsednika Džordža W. Buša. Prilikom nedavnog prikazivanja svoje knjige Bejsevič je pokušao da objasni zbog čega veruje da su Amerikanci već zagazili u vode militarizma, koji kako je rekao, nije ni pribiližno isti kao militarizam nacističke Nemačke ili Japana, u Drugom svetskom ratu, ali ipak dovoljno jak da utiče na spoljnu politiku zemlje.
“Moja knjiga je u stvari poziv američkim građanima da razmisle o tome da li smo možda nakon Hladnog rata postali zaljubljenici vojne moći naše zemlje? Da li smo možda usvojili ideju o ratu i vojnoj sili koje su u potpunom raskoraku sa načelima na kojima je naša zemlja zasnovana? I da li ćemo zbog toga, a ja tvrdim da se to već događa, proizvesti defektnu i opasnu politiku.”
Bejsevič u svojoj knjizi iznosi tri elementa američkog militarizma, kako ih on vidi:
“Mi Amerikanci uveliko smo odstupili od ideje da vojnu silu treba primenjivati tek kada su iscrpljena sva ostala sredstva. Mi smo, u stvari, na putu da prihvatimo primenu sile kao najbolji i najefikasniji način da postignemo naše ciljeve. Drugo, postoji tendencija da u našoj vojnoj sili vidimo glavni izraz veličine našeg naroda i zemlje. Mi smo se nekada ponosili snagom naše ekonomije, našom produktivnošću i inovacijom. Mislim da to više nije slučaj. Danas se ponosimo što posedujemo 12 nosača aviona sa pratećim brodovima, dok ostali svet nema nijedan. I treće, počeli smo da veličamo američkog vojnika. Svi koji u uniformi služe našoj zemlji, zaslužuju našu zahvalnost i poštovanje. Počeli smo da ih uzdižemo u nacionalne ikone.”
Po rečima profesora Bejseviča, u širenju militarizma učestvovali su najrazličitiji slojevi američkog društva.
“Zaslugu za podsticanje militarizma deli široki spektar političkih faktora i grupa. U političkom smislu to je dvostranački projekat, u kojem nisu učestvovali samo konzervativci i republikanci, već su tome znatno doprineli i liberali i demokrate. Šire gledano, velika većina Amerikanaca je bar prećutno usvojila takve ideje. Za izmenu ovog trenda neće biti dovoljno da bude izabran neki novi američki predsednik. Problem je duboko ukorenjen, a za njegovo rešavanje biće potrebno dugo vremena.”
Endru Bejsevič ističe da se on ipak ne zalaže za slabu Ameriku:
“Argument protiv militarizma ne podrazumeva slabljenje Amerike, niti je to argument u korist američkog izolacionizma, već zalaganje za ponovono uspostavljanje ravnoteže i razboritosti u shvatanju američke moći.“ Ravnoteža, realizam i mudrost su kvaliteti koji znatno nedostaju u našim odnosima prema ostalom svetu, zaključio je profesor Endru Bejsevič.