Mnogi od njih često su zarobljeni u saobraćajnoj gužvi u kojoj statistički gledano provode ukupno dva dana godišnje. Prema studiji Sekretarijata za saobraćaj, prvoj analizi te vrste, 3,3 miliona Amerikanaca su takozvani «super-putnici», jer svakog dana prevale više od 80 km do svog posla – automobilom, autobusima, vozovima pa čak i avionima. Džejson Margolis javlja se iz dela Amerike poznatog po ovom fenomenu – glavnog grada Kalifornije, Sakramenta, čiji žitelji zbog poslova u biotehnologiji, inženjerstvu ili marketingu često putuju do San Franciska. U ranim jutarnjim satima, pospani stanovnici Sakramenta svakodnevno se ukrcavaju na voz broj 527, i putuju 145 km do San Franciska. Vagoni su puni ljudi koji čitaju novine, gledaju kroz prozor ili dremaju... Medjutim, 32-godišnji inženjer Čak Smit već vredno radi, crtajući dijagrame dok ispija svoju prvu od pet dijetalnih koka-kolu koje pije svakog dana.
«To je dovelo do nekoliko interesantnih incidenata kada više nisam znao kako se zovem, zato što su iscrpljenost i kofein vodili rat u mom organizmu».
Već nekoliko godina, Čak Smit se do posla vozi vozom, pa metroom, pa autobusom. Kada saobraćaj teče glatko, treba mu dva i po sata... u jednom pravcu. Preselio se u Sakramento iz Oklenda, grada u blizini San Franciska, zato što je njegova žena dobila posao tamo. On objašnjava da su lako doneli odluku o tome ko će se voziti duže do posla kada su pogledali cene nekretnina.
«Za istu cenu za koju smo plaćali za garsonjeru u Oklendu dobili smo lep i prostran dvosobni stan u Sakramentu».
Medjutim, niže cene stanovanja prate i niže plate tako da zbog bolje zarade oko 20,000 stanovnika kalifornijske prestonice pristaje na dug put do San Franciska i njegove okoline. Medjutim, bolje plaćeni poslovi više nisu samo u velikim gradovima. Širom Amerike, korporacije se sele u predgradja a ti poslovi u predgradjima su privlačniji za radnike iz ruralnih predela, kaže Alan Pisarski koji je napisao knjigu o američkoj praksi dugog putovanja do posla.
«Ljudi u ruralnim regijama mogu da prelaze velike razdaljine i dugo putuju, ali pri tome putuju brzo jer nisu zaglavljeni u gradskim saobraćajnim gužvama».
Zapravo, Pisarski kaže da je najveći rast u transportu do posla zabeležen u državama na središnjem delu atlantske obale, gde žitelji Zapadne Virdžinije putuju i do 200 km da bi stigli do radnih mesta u Vašingtonu ili Pitsburgu u Pensilvaniji. Pet Mohtarian proučava psihologiju putovanja na Kalifornijskom Univerzitetu. Ona kaže da dugo putovanje do posla uzima svoj psihološki i društveni danak. Ljudi imaju različiti prag tolerancije kada je reč o tome koliko putovanja mogu da prihvate, ali generalno gledano su veoma sposobni da se prilagode takvim uslovima.
«Oni se pretežno pomire sa tim da je putovanje nešto što moraju da odrade, a uz to smišljaju načine da taj put bude prijatniji, bilo da nabavljaju muzičke uredjaje da se opuste, ili nastoje da putuju vozom na kome mogu da rade, ili odremaju ako žele».
A na jutarnjem vozu, Čak Smit, zarobljen izmedju svog dobrog posla u San Francisku i lepog doma u Sakramentu, užurbano završava svoj posao, uporedo radeći na lep-top računaru i razgovarajući mobilnim telefonom. On kaže da nastoji da ubedi svog šefa da vreme koje provodi u vozu vredi skoro isto kao vreme provedeno u kancelariji.