Kada je kanadski futurista Maršal MekLuan rekao još šezdesetih godina da je svet postao globalno selo, mislio je pri tom na televiziju i njenu sposobnost da nas trenutno obaveštava, slikom i zvukom, o dogadjajima na drugoj strani planete.
Tehnologija je u medjuvremenu otišla za korak dalje. Tako, u prijemnoj kancelariji jedne firme u Vašingtonu, umesto doterane recepcionerke stoji samo veliki video monitor. Istina, sa njegovog ekrana takodje će vas pozdraviti mlada, zgodna žena, i upitati vas šta može da učini za vas. Ali ova recepcionerka nije robot, niti je video snimak, već živo biće koje obavlja svoj posao sa udaljenosti od 12 hiljada kilometara, iz Karačija, u Pakistanu. I ona vas dobro vidi i čuje na svom monitoru, i može da obavi svaki zadatak koji obavljaju recepcioneri. Zahvaljujući novim tehnologijama, sve veći broj američkih firmi upošljava jeftiniju, a itekako obrazovanu radnu snagu, u dalekim zemljama. Najpopularniji su radnici u Indiji i Pakistanu, zemljama u kojima se engleski jezik uči od malih nogu. Kada u Americi telefonom naručujete neku robu iz kataloga, tražite stručnu kompjutersku pomoć ili se raspitujete za nečiji broj telefona, velika je verovatnoća da ćete razgovarati sa nekim u pomenute dve zemlje. Digitalizacija veza oslobodila je sliku i zvuk raznih smetnji i šumova, tako da se ima osećaj da su naši sagovornici odmah tu, pored nas. Drugim rečima, svet i u tom smislu postaje globalno selo.