Industrijska špijunaža, to jest krađa tuđih poslovnih tajni, postala je jedno od omiljenih sredstava za postizanje tog cilja.
Tomas Lenger je potpredsednik za bezbednosat severnoameričlkog ogranka britanske firme BAE Systems.
«Ako imate prednost na tržištu sa tehnologijom koju ste sami razvili - ako je neko ukrade izgubili ste tu prednost, bez obzira da li se radi o drugoj zemlji ili o kriminalnoj organizaciji», kaže Lenger.
U slučaju Džona Ternera, kriminalci su uspeli da ukradu tehnološka rešenja od njegove kompanije Polycom, koja proizvodi opremu za konferencije putem video linka.
«Videli smo da su se širom sveta pojavili proizvodi istovetni sa našim. Radi se o takozvanom inženjeringu unazad - čak su napravili svoj proizvod tako da izgleda isto kao naš - teško je uočiti bilo kakvu razliku,» kaže Terner.
Industrijska špijunaža se zasniva na jednostavnom konceptu. Radi se o otkrivanju i kradji nečije poslovne tajne - i korišćenju tako dobijene informacije za proizvodnju sopstvenog proizvoda. Naravno u to je uključena i kradja intelektualne svojine - odnosno izuma koji su zaštićeni licencama ili patentnim pravima. Profesor biznisa na univerzitetu Džordž Vašington, u Vašingtonu, Ilajas Karajanis, kaže da ovaj problem ne pogadja samo poslovne korporacije već i države.
«Špijunaža je na neki način vrsta diplomatije kao što je to i rat - to je zapravo rat u vreme mira. Radi se o nastojanju da se ostvari pristup i kontrola nad važnim resursima, a efekti tih aktivnosti bi mogli da budu dugotrajni,» kaže Karajanis.
SAD kao svetski lider u tehnologiji postale su jedna od glavnih meta industrijskih špijuna kaže Klejt Lemi, funkcioner zadužen za kontrašpijunažu u Federalnom istražnom birou.
«FBI procenjue da smo prošle godine zbog industrijske špijunaše izgubili izmedju 130 i 330 milijardi dolara. Smatramo da 15 do 16 zemalja trenutno imaju veoma agresivne programe čija meta su SAD. Medju njima su i Kina i Rusija», kaže Lemi.
«Industrijski špijuni na razne načine pokušavaju da se domognu poslovnih tajni drugih zemalja ili kompanija. Medjutim, da biste došli do zaštićene poslovne tajne morate da imate nekog ko radi u odredjenoj kompaniji i ko ima pristup takvoj informaciji», dodaje Lemi.
Medjutim, ako je teško zavrbovati stručnjake neke kompanije postoji i druga mogućnost - preko interneta.
«Procenje se da kompjuter koji se poveže sa internetom, ukoliko nema poseban zaštitni softver, može biti hakovan u već roku od 40 minuta. Ima onih koji se bave samo time - 24 sata dnevno, bez prestanka,» kaže Lenger.
Sve veći broj kompanija preduzima dodatne mere da bi se zaštitile.
«Morate da uložite dodatna sredstva u zaštitu informatičke tehnologije vaše celokupne kompjuterske mreže. Takodje je potrebno da obrazujete svoje radnike. Oni moraju da shvate da kradja poslovnih tajni dovodi do gubitaka na tržištu, pada vrednosti akcija, pada produktivnosti i, na kraju, gubitka radnih mesta,» kaže Lenger.
Nacije već vekovima pokušavaju da zaštite svoje poslovne tajne i da se domognu tuđih. Venecija je, na primer, još 1474. godine usvojila zakone prema kojima je onaj ko je uneo novu opremu dobio i ekskluzivno pravo da je koristi, dok su, početkom 19. veka, SAD izgradile dinamičnu tekstilnu industriju pošto su od Engleske ukrale tadašnji najnoviji izum - razboj koji je pokretala voda. Profesor Karajanis kaže da da nije verovatno da će ekonomska špijunaža postati stvar prošlosti. «Mislim da je špijunaža u ljudskoj prirodi. Mi smo se razvili i preživeli kao biološka vrsta zato što smo radoznali. To je neizbežno - pitanje je kako da se najbolje kontroliše,» kaže Karajanis. To je pitanje o kojem će politički i poslovni lideri verovatno raspravljati još dugi niz godina.